Пише: Митар Шушић
Недавно сам се у Скупштини Главног града, у току дискусије о томе треба ли Град јавним новцем да покрије губитке које је Бемакс направио док је водио један локални клуб, критички осврнуо на професионални спорт генерално. Рекао сам да младим људима данас не требају бити узор професионални спортисти, јер је професионални спорт постао талог вриједности – допинг, кладионица, хулигани, мафија, корупција, трговина људима… Све то тако јесте и то добро знају и спортисти и они други које је моје обраћање највише погодило.
У току расправе, један од колега из опозиције, “згрожен” мојим ставовима (а прије бих рекао зачуђен мојом искреношћу, јер не дјелује баш неинтелигентно), упитао ме је – да ли моји ставови о професионалном спорту важе и за Новака Ђоковића?!
Као професионални спортиста Новак Ђоковић је, сигурно и више од мене, свјестан свих аномалија и декаденције која тамо постоји. На својој кожи је могао осјетити како изгледа кад хоћете да сачувате елементарну слободу и колико брзо од свјетске славе можете постати – притвореник. У том смислу, сматрам да Новак дијели све недаће професионалног спорта и не бих свом дјетету пожелио да иде тим путем.
Међутим, Новак Ђоковић није вољен и популаран у нашем народу и генерално код слободољубивих људи, само због тога што најбоље на свијету пребацује некакву лоптицу преко мреже.
Не, Новак је урадио нешто више.
Он своју славу, стечену кроз каљугу професионалног спорта, није употребио да промовише разврат, хедонизам, расипништво, анти-породичне и анти-духовне вриједности, што је постао главни правац свјетског спорта данас.
Напротив.
Својим понашањем, јавним ставовима и приватним животом у доброј мјери је Новак промовисао – добро. Здрава исхрана, слобода избора, јака породица, патриотизам, склоност ка духовности и поштовање базичних вриједности народа из којег је потекао, издвјају Новака из сивила професионалног спорта. И свједоче о постојаности карактера, јер – ваља кроз тај брлог проћи жив, а камоли духовно очуван. Никаква медаља освојена на овом руглу од такмичења није разлог за понос. Али – свијетли примјер нормалности и промоција нечег доброг, чак и канализацији Паганијаде – велико је дјело.
Стога, честитке породици Ђоковић.
( Аутор је оборник Нове српске демократије у парламенту Подгорице)
