Др Радован Караџић је успио оно што није могао Карађорђе 1804., а ни прије 150 година устаници Невесињске пушке и са њима у Крајини Петар Мркоњић. Са својим народом, народном војском и својом Српском демократском странком, створио је Републику Српску.

То дјело и више него довољно да се његово име упише у партенон бесмртника српске историје, подебљавано је и подцртавано свим оним што је пратило и што прати његов живот од оне Петровданске скупштине у Скендерији у Сарајеву 12. јула 1990. године.

Ушао је у епске пјесме, у популарну музику, у оно што се зове world music, имао филмско скривање, промјену изгледа, псеудоним и све оно што чини легенду и гарантује вјечност.

Па и када је допао ропства, када је ухапшен и послат у Хаг да му се пресуди, он је успио да окупља, да спаја и да саборује. Митинг подршке Радовану Караџићу у Београду 29. јула 2008. био је први „Свесрпски сабор“.

Хоћу овдје да се осврнем на оно што кроз шта данас пролази Српска демократска странка и штa проживљава Република Српска. Знам да је то оно што у британском казамату највише брине и мучи Радована Караџића.

Други пак крокодилске сузе лију над судбином странке у Бања Луци. Забринути су они који су били њени истакнути чланови, па отишли, ни мање ни више него на супротну страну, па имамо море оних које је СДС афирмисао од Калинића, Чавића, Стевандића, Тадића, до Шешића, Бањца и посљедњег случаја из Приједора и прелијетања Маје Драгојевић Стојић.

Потом су своје жаљење и забринутост због стања у СДС-у истакли разни кадровчићи владајућих и то они који би били најсрећнији да СДС нестане са политичке сцене.

Међутим морам да примјетим да је код свих оних који би да се у СДС-у руководи чврстом руком, да им се диктира како и шта да мисле, присутна ауторитарна политичка свијест. Они заиста и не треба да буду у Српској демократској странци, они су у њу залутали.

Регионални лидери су снага Српске демократске станке, они су показатељ да је странка укорјењена у народу. Због тога је није могуће уништити, ни онда смјенама, санкцијама, хапшењима и судским процесима, ни данас санкцијама и забранама рачуна. Нити ће то успјети овим најновијим насртајима вођеним личним амбицијама и сујетама диригованим из различитих центара моћи.

СДС води аутентичну политику Срба западно од Дрине, то је тако и то ће остати тако. Они који би да буду нечији сателити, који би да прате, умјесто да воде, то још увијек не разумију.

Скупштину у Бијељини обиљежила је оставка предсједника странке др Милана Миличевића. Можда исхитрено, али она је одраз достојанства, части и жеље да се стане са подјелама, да се престане са бесмиленим расправама и да се води рачуна шта се у јавности говори и пише.

Знам из личног искуства како је водити једну локалну заједницу, колико је ту муке и проблема, посебно када немаш скупштинску већину. Знам колико је тешко побједити, а Милан је побједник. Често сам и сам био нападан да сам неки папак, да ме треба истјерати из странке и да радим за нечије туђе интересе. Па ето ја сам 35 година у СДС уз њега и за њега побјеђујем и губим, а све у интересу и у складу са жељама народа који представљам.

Сви у предсједништву и Главном одбору бисмо требали да се запитамо зашто нам односи с јавношћу нису добро, шта је са маркетинг службе странке, зашто је раније нисмо унаприједили, иако у последње вријеме има позитивних помака.

Дакле, ко је без грешке нека први баци камен.

Зато на данашњи дан апелујем на слогу и саборност прво у Српској демократској странци, па потом у Републици Српској и васцијелом српству. Не саборност против некога или нечега, не јединство као једноумље. Саборност у идеји, јединство у идеалу.

Српска демократска странка мора наступити са властитим кандидатима за предсједника Републике Српске и српског члана Предсједништва БиХ. Кандидати морају бити профилисани, стручни, национално одговорни, те препознатљиви у јавности и досљедни у ставовима.

То можемо једино ми, али да бисмо то успјели морамо градити заједништво и окупљати, морамо се сабрати и саборовати.

Морам овдје да подсјетим на ријечи др Радована Караџића написанe у писму крајем прошлог вијека, а које је недавно објављено у наставцима:

„Наш страначки Кодекс је разрешио питања јавног иступања, разлика у мишљењу, међусобне солидарности, где је предвиђено и да Странка буде нека врста проширене породице, која нашим породицама даје сигурност да ће, ако се нама нешто деси, неко водити рачуна о њима. Колико нас, старих чланова и функционера Странке, зна тај Кодекс, и колико се понашало по њему?

О наш програм би се отимала свака странка, као што се многе отимају. Још увек нам не треба бољи. Изборе, најдемократскије, за Главни одбор, имали смо пре годину дана, и људи су бирани на четири године. Склони смо да се у најтежем тренутку бавимо собом. Колико уопште знамо о унутарстраначком животу других странака? Колико унутрашње демократије има код њих? Како многе успешне и мање успешне странке постављају и мењају кадрове?

Наравно, све је то са много мање демократије, него у Српској демократској странци. И нека тако и остане. Али се никад не сме заменити главно за споредно, и никад се не сме кидисати на сопствено грло. Има довољно оних које ће то урадити, који ће говорити колико не ваљамо, који ће покушати да нас ликвидирају политички. Ми се морамо бранити. И морамо бранити један другога. Изгубили смо навику да тражимо доказе за ужасне лажи које лансирају личности на највишим положајима. Можда се понекад и обрадујемо кад видимо да неко напада нашег страначког друга, који нам у том тренутку и није баш најмилији. Морамо завирити у своја срца, и видети шта се тамо налази. И морамо бранити правду и истину. Па тако морамо бранити сами себе, и један другога.“

Све је овим речено.

извор: соколац