Пише: Светислав Шестовић

Страдању српскога народа између Таре и Лима није било краја, а злодјела су се из године у годину повећавала. Турски злочинци и зулумћари утркивали су се ко ће убити више хришћана и направити више злочина. По писању листа Глас Црногорца, зулумћар Авди Боко са својом дружином од 20 Усовића истакао се са седам убистава у Колашину, сјечом браће Бошковић, више убистава по Маочу, два убиства на Краљевој Гори, убиством Колџије у Крњачи и многим другим убиствима и другим непочинствима по Затарју и Доњем Колашину. Поред убистава, разбојници су радо отимали српске жене и дјевојке и насилно их превјеравали. Као што сам већ истакао, турске власти су ова свакодневна злодјела или прећутно одобравале и отворено подстрекавале. По томе је посебно остао упамћен тада нови кајмакам у Пљевљима, за чијег вакта православци нијесу могли рачунати ни на минимум правде. Умјесто пандура, он је држао разбојнике и најљуће злице, које је тако малтене овластио да наставе са насиљем над обесправљеном и незаштићеном рајом. Познати зулумћари тог доба били су Нушко и Амет Адемов, Мујо Мамутов Раповић, Селим Раповић, Суљо Мердовић и многи други. Њихове разбојничке дружине претукле су и осакатиле Васа Радовића, некажњено убијале, премлаћивале, крале и отимале и велика звјерства над хришћанским народом чиниле.[1]

По злу су биле познате и разбојничке дружине Каљића, Каљевића, Малиновића, Мицановића и Диздаревића. Нека од ових крволочних дружина направила је засједу Јовану Лалевићу и тешко га ранила када је пошао да крсти дијете.[2] У Вранешу су убили Петра Влаховића, а жену му одвели, одвојили је од троје мале дјеце и на силу је потурчили. Код оваца су ухватили Јелену, кћер попа Лазара Ципуровића, дјевојчицу од тринаест година. Када је видјела да је у опасности, почела је дозива оца у помоћ. Разбојници су попа тешко ранили, а дјевојчицу одвели.[3]

Бећир Малиновић са дружином ухватио је свог чифчију Јована Вандупа из села Велинићи док је копао своју њиву, а потом су га живог одрали и бацили низ једно брдо у Тару.[4] Међу Колашинцима је за једног од највећих злотвора и крволока важио Адем Раповић, за којег се говорило да је до прољећа 1875. својом руком убио тридесет и шест људи.[5]

Краљева Гора је била погодна за бусије и засједе, па је ту много народа страдало од турских зулумћара. У повратку из пљеваљске чаршије у септембру 1874. године, ту је убијен Никола Башовић, а тих дана су на истом мјесту претукли трудну жену Сава Жугића, која је због тога побацила мушко дијете.[6] Почетком јула на Краљевој Гори је погинуо и познати јунак – барјактар Рашо Спасојев из Лукова.[7]  

Турски злочинци су код извора Вранешевац на Жуберу убили Перка Маринкова Марковића из Слатке; Аго Синановић убио је на Слаткој Ћирка Васова Марковића; кћерку Млађена Лековића из Водног отели су и одвели у Азију.[8] У Блишкову су у кућеру код оваца убили Вукоја Кљајевића.[9] На Горицама су убијени Секулић Лаза Дамјан и Секулић Сима Ратко, стар 16 година.[10] Око 1900. године, у Стричини поред Таре убијени су Ђуро Видаковић и Радоња Медојевић. У кућеру код оваца, у Барицама, убили су и Радојицу Мијатовог Радовића.[11]

У нашем народу са овог подручја по злу су посебно остале упамћене 1905. и 1906. година. У рано прољеће 1905. године, Турци су кренули да попале и опљачкају затарско село Крупице. У одбрани села погинули су Божо Шестовић и Мирко Бошковић, а тешко су рањени Радоје Бошковић, Млађен Чабаркапа, Милован Чабаркапа и Перко Перуничић.[12]

У затарским селима у том периоду Турци су убили и Радосава Влаховића, Шабана Ћоровића, Вукојицу Ћоровића, Милету Морачанина, Пера Кнежевића, снаху калуђера Дамјана, дјецу од 12 година Милосава Бошковића, а Перку, кћерку Мила Ровчанина, бацили у Тару. Убили су и Перишу Бошковића, Мића Жујовића, Риста Бошковића, Тадишу Зејака, Малишу Бујака и Ивана Бујишића. Рањени су: учитељ Нешо Јоксимовић, Јово Бабић, Урош Цвијовић, Милан Петрић и жена Стевана Грбовића. Претучени су: Петар Филиповић, Милован Морачанин, Недељко Медојевић, Гаврило Јокић, Петар Вујичић, Милун Смоловић, Милосав Брђо, Спасоје Јакшић, Саво Смоловић, Јаков Брђо, Јоко Шутовић, Бећо Зејак, Михаило Смоловић, Томо Јовановић, Аћим Брђо, Стеван Медојевић, Митар Вујичић, поп Перо Радовић Ципор, кмет Јаков Мрдак, пољак Милош Бошковић, Добрија Бошковић, Петар Леко, Радоје, Тодор, Грубан, Милун и Јаков Бошковић, Станислав Ципор, Илија Мрдак, Димитрије Крговић, Василије Зејак, Милинко Крговић, Шабан Вуковић, Ферат Човић, Перо Шестовић, кмет Шупад Грбовић, Никола Цвијовић, Перко Бујишић, Добрица Перуничић, Мијат Перуничић, Урош Чабаркапа, Михајило Бабић, Новица Бабић, Вук Петрић, Ђорђе Ћосовић, Милинко Зиндовић, Гиле Потпара, Никола Ристановић, Илија Војиновић, Дмитар Војиновић, Раде, Секуле и Никола Џамбић, Милосав Нововић, Јово Перовић, Филип Чуровић, Новица Брајковић, Коста Вуковић, Спасоје Рондовић, Стеван Вуковић, Нешо Дамљановић, Ћиро Дамљановић, Миливоје Кљајевић, Милосав Перуничић, Алекса Бојовић, Грубан и Бошко Кнежевић, Мато Копилица, Бећо, Миливоје и Јаков Кнежевић, Јеврем Човић, Крсто Кнежевић, Периша Ћинћур, Јован Чечовић, Гледо Вуковић, Рашо Морачанин и многи други.[13]

Крвави печат на вишевјековни злочиначки континуитет у вршењу насиља над српским народом у Затарју ударио је Шемси-паша Бишевац, који је са својом војском и локалним башибозуком злогласне 1906. године, која се и до  данас у народу памти као Шемси-пашина година, на овом подручју починио бројне злочине, који се, узети скупа, не могу дефинисати никако другачије него као геноцид. Спасавајући главу од острвљене турске солдатеске, која је убијала, без разлике, и оне који су могли држати пушку и оне који се нијесу могли сами кретати (старце и нејач), народ је већим дијелом пребјегао преко Таре, а једним дијелом и у Србију. Сва вранешко-затарска села предата су огњу и мачу. Шемси-паша је примијенио тактику спржене земље. Спаљене су куће и све друго што је могло да гори. Српска села су претворена у згаришта, до те мјере да није остао ни пасји колац. Они који нијесу успјели да побјегну постали су жртве најсвирепијих злочина. Жене и дјевојке су силоване, а потом убијане на садистички и бестијалан начин. Од сабљи и ножева турских „газија“ нису били поштеђени ни дјеца ни старци. Без трунке витештва и етике, јунаштво су, изгледа, мјерили бројем силованих жена и заклане дјеце и стараца. Двије жене из Стожера убили су камењем. Кћер Бошка Фуртуле из Стожера и једну жену из куће Новаковића измасакрирали су бајонетима. У Стожеру су убили жену Ферата Човића. Једној жени су просјекли дојке и кроз њих јој провукли руке. Мајку Малише Лека (Лековића), Санду, немоћну старицу, запалили су у амбару заједно са дјететом Јанка Брђа. Убили су у бјежању снаху Јакова Секулића из Горица. Том приликом је рањено и дијете у колијевци са којим је бјежала, а које је касније, само и напуштено, умрло. У Стожеру, испод Врхова, заробили су два малољетна младића, један је био Дико, син Мила Шестовића, а други Илија, син Мирка Војиновића, оба из Стожера. Прво су их живе одрли, а онда им је Рагиб Каљић одсјекао главе. У мукама су душу испустила и три брата Марковића из Водног које су Турци заробили.[14]

[1] Лист Глас Црногорцa, бр. 14, 21. јул 1873

[2] Лист Глас Црногорцa, бр. 21, 8. септембар 1873

[3] Лист Глас Црногорцa, бр. 45, 11. новембар 1874

[4] Лист Глас Црногорцa, бр. 45, 11. новембар 1874

[5] исто

[6] Лист Глас Црногорца, бр. 46, 18. новембар 1874

[7] исто

[8] Драгољуб – Драган Марковић „Водно“, Бијело Поље 2023.

[9] Тадија Бошковић, рукопис

[10] казивање породице

[11] Тадија Бошковић, рукопис

[12] Светислав Шестовић, „Стожер и Затарје“,Унирекс, Подгорица, 2023.

[13] Вукоман Шалипуровић, „Раоничка буна“, Прибој, 1970.

[14] Светислав Шестовић, „Стожер и Затарје“,Унирекс, Подгорица, 2023.