Пише: Перица Ђаковић

Ето прође и дан новинара Црне Горе, дан у коме су се најмање чули новинари, а углавном су говорили политичари, и то са причом која је понајвише избледјели „копи пејст“. Обећања која се већ година понављају о бољем статусу представника- како то гордо звучи-„седме силе“, о бољим платама, о већој личној заштити, о бољем мјесту у друштву, и тако то и томе слично. А нико, већ годинама да покрене суштинску причу, причу о бенифицираном радном стажу еснафа који није имао нити има радно вријеме, о еснафу који често чека, и то на улици да узме изјаве тих бајних политичара, као да су они најважнији сегмент друштва. Заборављају политичари иако су дошли до мјеста на коме су тренутно, како су дошли до привилегија које користе. Да, подсјетићу се једног гостовања високог представника МУП-а у емисији, када сам га упитао која је сличност између новинара и полицајца? Знам да ме је гледао збуњено, док није добио коментар Сличност је у томе што новинари доводе политичаре на власт, а на власти их чува послије полиција. И према једнима и према другима они се у ствари понашају исто, кад им више нису потребни односе се према новинарима као људи са висиина.

Па зар ти политичари нису подијелили црногорско друштво на два дијела, на два табора? Па зар нису створили двије цркве, умало и трећу, партијску? По том принципу подјелили су и новинаре, стварајући себи подобне новинаре и медије. Користећи их за своје потребе, хушкајући их једне на друге, дајући им лажну наду. Нису они криви колико су за то криви сами новинари! Да, на Дан новинара као што рекох, најмање смо видјели новинаре, медији у којима свакодневно раде нису приказали ко су овогодишњи лауреати, без обзира којем подијељеном еснафу припадају. Ипак, оно што ме је охрабрило јесте информација коју смо могли да прочитамо или чујемо. Једна је свакако охрабрујућа која стиже из Пљеваља гдје су тамошњи грађани одлучили да предложе својим властима да једној улици дају име убијеног новинара Душка Јовановића!

Ако власти не могу да пронађу његове убице и налогодавце, ако се његове колеге нису избориле да на мјесту злочина се постави његова биста, него се из године у годину доноси његова слика и књига утисака у коју се театрално уписују који представљају власт, а када прође дан слика и књига се односе, а обећања се заборављају, оно барем да нас једна улица подсјећа на човјека који је имао храбрости да се супротстави организованом криминалу. Друга је мало тужнија, али као и прва одраз је наше стварности. Њу су гостујући у једној гледаној ТВ емисији изрекли људи који представљају најстарије удружење новинара у Црној Гори, а ријеч је о односу представника власти према њима. Да се и није ништа промјенило ни послије оног 30. августа говори податак да их још нико из министарства медија није ни примио, а камоли финансијски подржао.

Толико о искрености, као и о искрености порука које су упутили на овај Дан новинара, као и на скоро на сваки претходни. Дани новинара пролазе, а обећања остају, мјењају се само они али и власници медија, а новинара, оних правих, је из године у годину све мање. Толико о дану посвећеном новинарској професији у коме нисмо ни видјели лауреате јер медијима у којима они раде нису имали простора да их прикажу, предност су по навици добили политичари.

А ти политичари, да се вратим наслову, су се заиста заиграли. Важнија су њихова скупштинска препуцавања ко је и да ли је прекршио Устав, важније од усвајања буџета и свакодневног живота, и питања како ће обични грађани да преживе ова свакодневна поскупљења која их сачекују у маркетима. Да од обичне животне свакодневнице важнији су им сопствени интереси, њихова примања и привилегије, а за народ баш их брига. Народ добија „игре за забаву“, па је тако заборавио и на Шавник, и на Котор, али не и на Будву гдје су у тамошњу политичку игру која бесконачно траје, на крају укључили и Светог Саву. Умјесто у скромности и у школи, гдје је Светом Сави мјесто, а кога је из тих школа протјерала претходна власт, неко је замислио да се сјећање на првог српског епископа одржи у спортском центру. Ако нас је корона нечему подучила можда би овај, назови инцидент око финасирања манифестације требало да нас освијести и врати скромности коју је представљао и сам Свети Сава али и патријарх Павле, светац који је ходао, а и Митрополит Амфилохије који нас је водио у Литијама и који је цркву у Црној Гори вратио у народ, а народ у цркву. Вријеме је да се и наши политичари, без обзира кога представљају, барем за тренутак поведу за скромношћу која нам је потребнија више него икад.