У ноћи између 8. и 9. октобра 1944 четврти батаљон Бокешке бригаде протјерао је четнике из Мокрина. Ова бригада заузела је 12. октобра коту Кулина (између Мокрина и Каменог) и мјеста Камено и Жлијеби. Послије тога четници су сишли на Поде, а одатле у Зеленику, да би наставили пут према Тивту, Будви, Бару и Улцињу, са намјером да се укрцају у савезничке бродове и одступе у Грчку. Како тамо није било савезничких бродова, нити могућности за прелазак у Албанију, они су били принуђени да крену према Скадарском језеру и Голубовцима, а даље се кретало са осталом војском, женама, дјецом и свештенством.

Почетком новембра партизани су појачали опсаду Цетиња. На Цетињу су се тада налазили четници под командом Вукашина Бојовића и капетана Леке Лалића и Марко Попивода са цетињским одредом. У борбама су рањени и Лалић и Бојовић. Да би деблокирао Цетиње Павле је кренуо са 800 четника из правца Подгорице. То му је и успјело и Цетиње је евакуисано 12. новембра 1944. Сутрадан 13. новембра партизани улазе у Цетиње. Увече хапсе 14 грађана који су стрељани сутрадан. Међу њима је био и др. Јован Петровић Његош и његова супруга. 15. новембра стрељано је још 14 грађана међу којима и Александра Матановић унука Божа Петровића, рођака краља Николе. Обје групе стрељане су у Хумцима, код новог гробља у Цетињу. О стрељању ових људи у свом интервју побједи 10. марта 1992 говорио је генералпуковник ЈНА у пензији Блажо Јанковић. За директора гимназије Илију Зорића рекао је да је убијен само зато што је неком дао лошу оцјену. Љешански четници су преко попа Николе Марковића водили преговоре са партизанима о предаји који нису успјели. Након тога и они се придружују збјегу са својим командантом мајором Васом Вукчевићем.

Павле Ђуришић je био направио споразум са албанским првацима о заједничкој борби против партизана и одступању за Грчку. Преговори су одржани 3. 10 у четничкој команди између Павла Ђуришића и Марка Ђонијау Подгорици. Резултати преговора су задовољили обадвије стране. Међутим када ја пратио Марка Ђона код Тузи је рањен Павле Ђуришић кад су упали у засједу арнаута. Они су препознали аутомобил италијанског првака и пропустили га да не би изазвали међусобно крвопролиће. Том приликом Павле је забранио својој пратњи да одговори на ватру, иако је био рањен у десно плућно крило а војник из пратње Чедомир Поповић убијен. Рана је била озбиљна и Павле је за свог наследника одредио Леку Лалића. Тада се посумњало у ауторитет албанског кнеза. 14. октобра Новица Поповић по наређењу Павла Ђуришића одлази у Скадар на даље преговоре у циљу стварања слободне територије (Црна Гора, Бока и Албанија) за искрцавање Краља и савезника. Тај план је по Павловим ријечима имао подршку Драже. Договор је постигнут са Марком Ђонијем, Жаном Јусуфом командантом жандармерије Албаније. Договор је у неким крајевима Албаније био подржан поготово у сјеверној Албанији међу Албанцима католицима. Међутим, шеф америчке војне мисије, пуковник Макдаулен, савјетује Дражу да се са својим снагама пребаци у Босну и преко Хрватске у Словенију и да држи тај дио Југославије слободан од комуниста. Дража га је послушао. Павлу Ђуришићу је 22. новембра стигла депеша да са војском крене за Босну тако да је мисија у Албанији отказана. Сви су мислили да је депешу послао Дража. У депеши је стојало:

„Команданту Црне Горе, Старог Раса и Боке Которске Војводи Павлу Ђуришићу ПОЛОЖАЈ Све снаге што прије повуците у Санџак. Чека вас 120000 братских војника из Србије. Ухватили смо везу са енглеским моторизованим колонама код Калиновика. Сусрет је био срдачан. Црвених нема. С вером у Бога, За Краља и отаџбину.“ Павле је одмах сазвао састанак првака Црне Горе. Неки су сматрали да је пут преко Босне ризичан и да се тим путем иде у чељусти смрти. Павле Ђуришић је ипак био одлучан да се изврши наредба. Тако је издата и званична наредба свим јединицама о напуштању Црне Горе и покрету за Босну. Павле Ђуришић је успио да са Ратком Парежанином наговори Њемце који су се повлачили из Грчке да правац повлачења преусмјере умјесто преко Никшића да иду преко Колашина и Пријепоља. Тако су четници и избјегли народ добили заштиту до Пријепоља. Парежанин је био изасланик Димитрија Љотића у штабу Павла Ђуришића. Они су такође успјели да обезбједе евакуацију 50 тешких рањеника заједно са њемачким рањеницима авионом и амбулантним колима.

6. децембра издата је наредба за покрет. Издату наредбу поштују све јединице: Колашинци и Андријевчани крећу са територије Љешкопоља у правцу Вјетерника. Друге јединице вршиле су покрете са територије срезова даниловградског и подгоричког. Изјутра 8 децембра у селима десно од Лијеве ријеке била је прва борба са комунистима. Јаке снаге НОВЈ давале су жилав отпор, а посебно у Јелином Дубу.10 децембра 2000 Албанаца је напало четнике. Ситуацију је спасила Вучедолска бригада иначе би одвели сву стоку. Павле је наредио да још исту ноћ пет бригада опколе Брскут гдје су се Албанци налазили. Међутим Албанци су се извукли, али су на бојишту оставили стотињак мртвих. 11 и 12. децембра англо амерички авиони су бомбардовали избјегличку колону по цијелој њеној дужини. Нарочито је страдао народ и санитет. Имали су 52 мртва и више рањених. Скоро свакодневно су бомбардовали колону. Под сталном борбом ове четничке јединице стигле су у Колашин 14. децембра. Из Колашина су кренуле 21. децембра у правцу Мојковца. Свако ко је заостајао за збјегом убијан је од ОЗН-е. Једна група од 32 члана са Матешева успије да се домогне Бара Краљских и растури по кућама. Рано изјутра сви су похапшени скинути у доњи веш и на температури испод нуле масакрирани поред ријеке Дрцке. Половина су били испод 17 година старости. Злочин је извршила девета црногорска бригада.

Све су снаге стигле преко Пријепоља у Рудо 28. децембра. Ту је збјег нарастао на 18000 људи, јер се придружила Дурмиторска бригада и Санџачки четници. Ове јединице су остале у Рудом и околини до 9. јануара 1945. Павле Ђуришић је у међувремену отишао на састанак у село Забок, са Рачићем, Остојићем и Баћевићем. На овом састанку Павле је задужен да изврши реорганизацију војске у дивизије и пукове. Приликом ове реорганизације, Ђуришић је убио једног војника који се супротставио преформирању јединице. Ту је тренутно било пристигло преко седамнаест хиљада бораца и народа.

Павле Ђуришић је формирао три дивизије, омладински пук, штабски батаљон и друге разне групе. Прије поласка за Вишеград Павле је наредио да се униште сва возила и све што смета успјешном и брзом покрету. Креће се према Вишеграду преко снежних и хладних планина. Дрина се прелази 13. јануара у близини Вишеграда. Један дио болнице се самоиницијативно упутио према Рогатици, а тамо су их усташе све поклале. Сутрадан су њихове ствари продавали на сарајевској пијаци. Од Вишеграда преко планине Семић стигло се у Бранковиће. Ту је у дводневној борби са усташама осигуран пролаз збјегу. четници су имали 50 мртвих и 100 рањених. Упоредне и дугачке колоне од по неколико километара војске и народа кретале су се обронцима снежне Романије. Ту их је напала једна усташка бригада. Усташе су бајонетима измасакрирали мајке са дијецом и неке рањенике. У том великом Збјегу кретало се преко двадесет хиљада људи, које су тукли свакодневно и партизани и усташе, дјеца су умирала а људи се убијали. Исцрпљене младе мајке, изгубивши млијеко бацају успут своју дјецу. Старије се жене успут вјешају.

Проређена колона из Црне Горе и Боке и избеглица из мјеста кроз која су прошли, стигла је у Соколац 16. јануара. Ђуришић се састао у Соколовићима са Рачићем. На том састанку Рачић је открио издају Енглеза и напуштање од владе Шубашића. Ту је дошло до препирке: зашто смо напуштени и издани? Зашто је напуштен план отпора у Црној Гори и Албанији? Ко ће да сноси одговорност за пропаст оволиког народа који је пошао? Ту је сва интелектуална снага Црне Горе и Боке са 60 свештеника… Кренуло се даље према Озрену и Требави, са надом да се споје са снагама из Србије које су тамо раније дошле. Наредба долази да се крене према Олову и рјеци Криваји. На том снежном путу, гдје нестаје муниције и хране, а многи остају стојечки мртви, укочених очију, помоћ се није очекивала ни са које стране. Од Соколовића се креће преко Жљебова и Деветака за Бабине.Близу села Врпци, војска и народ запалише ватру и ту се огрејаше. сутрадан 24. јануара, наставља се пут према Олову и Кладњу. Са великим мукама пробијају се ове јединице гребенима планине Жљеб. Усташе нападају са околних брда. У жестокој борби са усташама, с десног бока напад су извршили и партизани (7. пролетерска и 11. ударна). У тим борбама погинуло је доста људства на све три стране. Настављен је пут према Возући, али су настале и жестоке борбе. Ватра је отварана из минобацача и топова. Цијела шума је постала гробље. Жестоке борбе воде се и на рјеци Спречи.

Комунистичке снаге из Тузле имају задатак да спрјече четницима пут ка Требави. Следећих дана 5, 6 и 7 фебруара 1945. године извршен је жесток напад на Тузлу, гдје је било доста жртава. Колона пролази кроз Маглај 14. фебруара. Најзад се долази до Драже у селу Кожухе. До сусрета са дражом четници су имали 2300 умрлих и погинулих, 3000 болесника тифусара и 1200 рањених. Тифус се појавио на територији Требаве, гдје почињу умирати и љекари. Дневно умире и неколико десетина а 6. марта умире и Павлова мајка, која је сахрањена у разрушеној цркви у Подновљу. Тифусари се пребацују из Кожуха у Подновље 1. марта. 7. марта око 1 час ујутро комунисти ноћу улазе у село и истовремено нападају споља. Те ноћи погинуло је 700 бораца и тифусара а међу њима Ђуро Иветић командант Бококоторског корпуса. Њих је предводио Бранко Ковачевић са својим људством који је био задужен да ту болницу чува. Одмах идућег дана послао је код Павла 17 својих делегата вјероватно спреман на неко ново недјело. Умјесто разговора Павле је наредио да се сви стрељају. Велику нервозу и љутњу Павле је испољио према врховној команди и Дражи, због кашњења и очајног положаја у коме се нашао са оволиким људством, тако да се у прво вријеме није хтио састати са Дражом. Испоставља се да депешу за полазак у Босну није послао Дража који није ни знао за њу, већ се јавља генерал Трифуновић да ју је он самоиницијативно послао. Ту је дошло до свађе између њих двојице и умало се нису поубијали.

У то вријеме стиже и Војвода Петар Баћевић са херцеговачким четницима. Тада долазе делегати Секуле Дрљевића нудећи своје услуге. Они су саопштили готовост Анте Павелића да прими и збрине наше рањенике, болесне и избјеглице а нашу војску да пребаци на границу Словеније ради одмора и опоравка. Као противуслугу тражио је пристанак на заједничку борбу против комуниста. На заједничкој сједници Централног и покрајинског националног комитета ријешено је следеће: 1. Да се понуда привидно прими, како би се на тај начин војска ослободила рањеника, болесника и избјеглица. 2. Да се њихово пребацивање првенствено обезбиједи. 3. Да се војска способна за борбу упути правцем ријеке Врбас – Лијевче поље – Козара пробије до Словеније и дође у састав наших четничких снага које се тамо налазе. Ђенерал Дража Михаиловић је одобрио ово рјешење. На основу тога Павле је закључио споразум са изасланицима Секуле Дрљевића.

Војници способни за борбу почели су прелазити ријеку Босну 10. марта и упутили се у правцу ријеке Врбас – Лијевче поље како би се дочепали Козаре. Ђенерал Дража је испратио војску до Врбаса гдје им је одржао говор а затим се повратио са нешто људства, преко ријеке Босне. При растанку се изљубио са Павлом и члановима штаба који су одлучили да наставе пут са Павлом. Из Дражиног штаба са Павлом су отишли Драгиша Васић, Захарије Остојић, Павле Новаковић, Лука Балетић, Миро Лалатовић, Ђуро Поповић, пуковник Вешовић, војвода Петар Баћовић и други. Са Павлом је отишао Млавски и Косовски корпус. Партизани су се груписали на планини Мотајици да би спријечили четницима пролаз преко Врбаса. Павле се сукобио са њима. Мотајички четници су му се придружили. Партизани су разбијени и долази се на обалу Врбаса. Два дана и двије ноћи прелази се Врбас. 31. марта четници су у Лијевче пољу.

Напад на Тузлу

Не зна се ко је издао наређење за напад на Тузлу. По једној верзији то је био Павле Ђуришић а по другој Дража Михаиловић. Павлов одред је стигао на Возућу и Озрен гдје су се задржале од 31. јануара до 3. фебруара ради прибирања, док су извесне снаге упућене 1. фебруара 1945. године према Тузли.

Дана 3. фебруара наређен је покрет свих снага према Тузли, гдје су се већ налазиле одређене јединице у Ораховици, Босанском Петровцу и Сењани. Тузлу су нападали Пета дивизија Леке Лалића, Рачићеве јединице изнад села Сењани, Прва дивизија Ивана Ружића, десно од Рачића и Штапски батаљон Павла Ђуришића који је командовао нападом. Пуковник Драгослав Рачић (1905-1945), један од најбољих официра ЈВуО, прекаљен у борбама са Њемцима, комунистима и усташама. Командант Церског одреда који прераста прво у Церску бригаду а касније у Церски корпус. Командант Церско-мајевичке групе корпуса а од пролећа 1944. године и Четврте групе јуришних корпуса . Са својим јединицама често у Источној Босни задавао поразе усташама, Њемцима и комунистима. Његове јединице су изазивале страх и панику код непријатеља а дивљење и поштовање у својим редовима.

Са једне стране преморени, промрзли и гладни четници а са друге стране партизани добро наоружани, опремљени и утврђени у бетонским бункерима које су правили Њемци и усташе. Усташке јединице из Тузле са својим официрским кадром и два блиндирана воза су пришли партизанима, још увијек у старим униформама. Најжешће борбе су вођене 5, 6 и 7 фебруара. Борба за Тузлу је трајала до 10. фебруара, када су снаге Пете дивизије са јуришем продрле преко моста на Спречи, гдје су били бетонски бункери, и упали у предграђе Тузле. На жалост због слабе везе са Рачићевим јединицама обустављен је даљи продор у Тузлу. Напад на Тузлу коштао је четничке јединице неколико десетина погинулих и више рањених. Утрошена је једна четвртина резервне муниције која се није могла више ни од куда набавити. У овим борбама погинуо је командант Штабског батаљона Бранко Булатовић. Питомац војне академије, јуначким држањем од 1941. године заслужно добио мјесто команданта Штабског батаљона, најјаче ударне и продорне снаге. Погинуо је недалеко од Манастира Светога Саве, а сахрањен је у селу Бољанићи.

Борба на Мајевцу и погибија Ђура Иветића

Грбљани учествују у нападу на Тузлу гдје је погинуо Војин Бојковић, у борбама на Турији гдје је погинуо Јован Марићевић. Послије ових борби на Мајевици 7. пук проводи у борбама 8 дана. Ђуро Марка Иветић командант Бококоторског корпуса рођен је 1910. године у селу Пријеради, Грбаљ. Његова команда се налазила у кући Марка Мргудовића. У току рата унапријеђен је био у чин мајора. Његова погибија се догодила приликом повлачења четничких јединица преко Босне. По казивању преживјелих бораца његова погибија се догодила у Мајевцу ноћу 6/7 или 7/8. марта. Четници су били заноћили у селу и заузели положаје око села. Команда је била у школи. Седми пук се налазио на територији Трњана за обезбјеђење централне болнице на Мајевцу. Становништво Вучјака у циљу самоодбране од усташа имало је 1000 људи под оружјем. На њиховом челу се налазио Бранко Ковачевић. Ондашње несхватање положаја снага одреда Боке и Црне Горе доласком на територију Требаве у Босну, првих мјесеци 1945. године било је катастрофално. Међутим Бранко Ковачевић четнички командант је извидио положаје и страже и јавио партизанима. Четници са Вучјака пропуштају партизане преко територије коју су они контролисали. Партизани су били уведени у село и скоро свака кућа је била блокирана.

Око 1 сат послије поноћи почели су напад. Напад је услиједио и из самог села. Ненадан напад прихваћен је и борба је отпочела свом жестином на све снаге. Пуцање из бацача мина, тешких и лаких митраљеза, прасак ручних бомби развија се највећом жестином. Пушке пламте на све стране. Узвици убојних поклича по густој помрчини, чују се по свим селима територије Трњана. Пуцањ убојног оружја пренео се преко цијеле територије Вучјака. Омладински пук на положајима изнад Подновља, прихваћа борбу и наступа преко Вучјака, у помоћ Седмом пуку. Ђуро Иветић није хтио да остави свог пратиоца и кренуо је да га извлачи. Док га је извлачио Ђуро је био рањен а Сава су душмани убили. Извлачећи свог команданта погинуло је десет Грбљана. Рана је била тешка. Метак је ушао у стомак а изашао на леђа. Одмах се видјело да му нема спаса. Преко лешева погинулих Грбљана један дио партизанских снага предвођених мјештанима територије Вучјака, продужио је према централној болници на Мајевцу. Доласком пред зграду централне болнице, партизани отварају ватру са свих страна на зграде болнице, гдје су непомично лежали тифусари и тешки рањеници без помоћи и без снаге за самоодбрану. Убацују ручне бомбе у одјељења тифусара и тешких рањеника, одакле није даван никакав отпор. Упадом у зграде централне болнице партизани су убијали сваког тифусара и рањеника, који су давали знаке живота. Жртве су гађали у главу, тако да су лобање размрскане са мозгом, помешане крвљу расуте на све стране.

Са друге стране ријеке Босне, из Кожуха, стигао је у помоћ Павле Ђуришић. Са својим штапским батаљоном и личном пратњом уз помоћ својих минобацачлија се пребацује преко ријеке. У расвит зоре наилази на партизане у близини саме болнице на Мајевцу и разбија их. У болници наилазе на страшан призор. Страшан је изгледао Павле гледајући неколико стотина унакажених лешева , својих бораца који су били немоћни да пруже било какав отпор. Кад је видио рањеног мајора, иначе свог познаника од прије рата Павле га је пољубио и честитао му ране. Тада је у оку војводе засијала суза јер је видио да је рана тешка и кобна. Од те ране је Ђуро и преминуо. У овим борбама је погинуо и Нико Добрљанин, велики јунак. Седми пук је тада био пред још већом погибијом. Седам пута су партизани нападали једну главицу коју је држао Иван Јаничић али нису успјели да је освоје. Да је она пала 7. пук би био потпуно уништен. На мјесту команданта пука Ђура је наслиједио његов замјеник капетан Шћепановић. Из књиге Раша Небојше “Ратна збивања у ХерцегНовом 1941-1949”.

Битка на Лијевче Пољу

На територији Кожуха-Требаве дошло је до састанка између Павла Ђуришића и Драже Михаиловића. Приђоше један другом и Павле први проговори: “ Мало си окаснио генерале!“ „Није касно ако је срећно!“ „Срећа нас је напустила, генерале, или смо је ми испустили, свеједно!“ „Још није све готово, Ђуришићу!“ „Генерале, за сад дигни руке од Србије. Кренимо заједно за Словенију. Недићевци и Љотићевци већ су у Италији.“ „Не, Ђуришићу, нећу напустити Србију“. На овом састанку дошло је до оштрих ријечи између Драже и Павла. Павле Ђуришић напушта Босну и жели направити продор кроз Хрватску. У томе га је подржао Херцеговачки одред под командом војводе Петра Баћовића и попа Перишића, као и неки одреди из Србије. Павле напушта Дражу и одмах шаље своје људе у Загреб да преко Секуле Дрљевића добију дозволу за прелаз преко Хрватске. Први транспорт рањеника задржан је на железничкој станици у Дугом Селу, други на железничкој станици у Окучанима а трећи на железничкој станици код Босанског Брода. Остале снаге 29. марта крећу долином ријеке Саве преко планине Мотајице, према доњем сливу ријеке Врбаса и стижу у насеља Босански Србац. У Српцу и околини напале су их јаке снаге партизана под командом Коче Поповића. Послије преласка ријеке Врбас, стижу на велику равницу Лијевча Поља.

Лијевче Поље је једна пространа равница, у којој се налази неколико српских села, као Разбој, Петрово Село, Шобића Хан и друга, окружено Козаром, Савом и Врбасом. Овдје су требали остати 4-5 дана да би сачекали и прикупили неке четничке снаге из средње и западне Босне. Међутим те јединице нису стигле већ су одлучиле да свако треба да брани свој праг. У рану зору 4 априла, дошло је до жестоког окршаја наших јединица са усташама. Усташе су држале фронт читавим Подкозарјем, партизани десну обалу Врбаса, а Њемци су, преко Саве, гађали артиљеријском ватром. На обали Врбаса, налазиле су се четничке јединице, не дозвољавајући партизанима да пређу на другу страну ријеке. Прва размјена ватре била је са усташама, у почетку само ситно пушкарање, а касније, ватра је била све жешћа и жешћа. У ноћи 4. на 5. април креће се од села Разбој ка селу Шобића Хан. Међутим под ураганском ватром четници се враћају на полазне положаје у село Разбој.

Сјутрадан, настао је прави кркљанац. Пуцало се из свих врста оружја и оруђа. Настаде садејство усташких, партизанских и њемачких јединица против четничких. Партизани су жестоком ватром подржавали усташке јединице, уз помоћ њемачке тешке артиљерије, која је засипала четничке положаје. Осокољени партизанском и њемачком подршком, усташе су употријебили сво наоружање са којим су располагали: тенкове, лаке и тешке топове, аутоматско оружје. Понекад су митраљирали и авиони типа ЋродаЛ, да би унијели панику истрах међу четничким јединицама.Усташке снаге, и то лично Павелићева гарда, на челу са Лубурићем затим Црна легија и друге под командом генерала Метикоша наносе велике губитке овом збјегу. Четници су имали само лако наоружање. Ситуација је била веома тешка и драматична. Усташе и партизани бесомучно су нападали, те се није могло ни корака назад. Највише страха задавали су тенкови. Гледао сам наше неустрашиве борце како су храбро дочекивали те грдосије, бацајући на њих ручне бомбе и гранате кроз отворе, уништавајући их. За такве нападе јављали су се само добровољци. Већина њих није се враћала, већ је јуначки гинула, као Милан Бакић из Забрђа. Било је примјера да су на тенкове кидисали и поједини четнички команданти. Тако је тешко рањен и командант Пете дивизије, АлександарЛеко Лалић.

Борбе су вођене неколико дана, и дању и ноћу. Није се знало одакле се пуцало на нас и с приједа и од позади, и са лијева и са десна. Опкољени, морали смо прихватити сваки напад. Пред нама су се налазиле усташке бојне, које су свом силом хтјеле да нас униште. Иза нас, из правца Врбаса, партизани су отварали убитачну паљбу, док су Њемци, са лијеве стране Саве, из топова отварали непрекидну ватру. Просто нијесмо знали одакле се све пуцало и нападало. Најтеже су биле ноћне борбе. Свијетлећи меци, артиљеријске гранате и фарови тенкова парали су небо. Рекло би се небо гори. Били смо у безизлазном положају, потпуно опкољени. Праву пометњу правили су авиони, који су свакога дана надлијетали бојно поље, бацајући летке, у којима је тражена безусловна предаја или уништење. У летку се такође тражило да се предамо и приступимо сепаратистичкој црногорској војсци Секуле Дрљевића уколико се то не уради, пријетили су потпуним уништењем. Како су борбе непрестано вођене, остали смо и без муниције.

Када су војвода Павле Ђуришић и његови команданти видјели озбиљност ситуације, састали су се да виде шта даље да се ради. Вијећању је присуствовао и митрополит црногорски Јоаникије Липовац, који је, са неколико десетина православних свештеника, предводио цивилне избјеглице. Донијета је одлука да се једним силовитим јуришом нападну усташки положаји, тј., да се изврши пробој ка Бања Луци, гдје су се налазиле јединице босанских четника, под командом Уроша Тешановића, Славољуба Врањешевића и Сима Дерикоње. Приступило се распоређивању четничких јединица, лијево и десно од цесте, која води од Бања Луке ка Босанској Градишки. На цести су се налазиле велике колоне болесника, рањеника и избјеглица, чекајући да се изврши пробој. Тифусари и тешки рањеници били су потоварени на коњске и волујске запреге. У позадину усташког фронта упућене су јединице Невесињског корпуса под командом поручника Милорада Поповића. Оне су имале задатак да, када отпочне пробој, упадну усташама са леђа, и омогуће лакше пробијање фронта. Међутим након пробијања усташког обруча Херцеговачка дивизија наилази на партизанске јединице. Од осам стотина бораца Невесињског корпуса, једва се спасило њих двије стотине. И сам командант Милорад Поповић био је теже рањен, па како не би усташама жив пао у руке, активирао је бомбу и тако јуначки скончао живот.

Павле шаље у Босанску Градишку, код усташа и Секуле Дрљевића, митрополита Јоаникија и друге вође. Са преговора се враћа Саво Вулетић, блијед у лицу. Јоаникије је задржан као талац. Извјештава Вулетић „Предаја или смрт“. Војвода Павле Ђуришић, код цркве у Лијевче Пољу, одржао је свој чувени говор. Позвао је све официре да на челу са њим, изврше одлучни пробој, па макар сви изгинули. Опраштајући се од својих јединица, војвода Павле је рекао: – Војници, видите и сами шта нас је све снашло. Ја се, са једном групом официра и војника, не предајем усташама. Ја ћу вечерас, са овом групом, пробити усташки обруч или ћу погинути! Одабраћу већу групу официра, а знам да би и ви хтјели да идете са мном, али, као што видите, не смијемо оставити оволики број болесника и избјеглица. Зато се вратите у своје јединице, а ја се надам да ћу међу вама бити поново, и да ћемо бити заједно до коначне побједе или пропасти. С вјером у Бога, за краља и Отаџбину! Тада се расформирала штабска чета и штабски батаљон војводе Павла, и сви, који нијесу пошли са њим, вратили су се у своје јединице гдје су се налазила њихова браћа, другови и комшије. Са Павлом је отишло око 1200 четника у правцу Бања Луке. Са избјеглим народом су остали Павлова жена и син јединац од пет година.

Усташки авиони и даље су надлијетали наше јединице, бацајући летке, тражећи безусловну предају. На крају, то смо и учинили. Војвода Павле Ђуришић споразумио се са усташким властима и представницима црногорских сепаратиста Секуле Дрљевића да сигурно пређемо преко Хрватске, са свом војском и избјеглицама. Гаранцију му је дало и такозвано Црногорско национално вијеће, нека врста црногорске избјегличке владе, која је хтјела да уз њемачку и усташку помоћ, успостави црногорску сепаратистичку државу, и од црногорских четника створи своју војску. Четници су се на Лијевче Пољу нашли у безизлазној ситуацији. Схвативши сву тежину сиутације Павле Ђуришић са својим штабом препоручио је својим јединицама да признају Секулу Дрљевића за заповједника црногорске војске, како би се сачувало што више живота, с обзиром да се крај рата назирао. У таквој ситуацији, морали су прихватити овако понижавајућу улогу, сем једног мањег броја који се издвојио на челу са Павлом Ђуришићем који је претходно добро снабдјевен лаким наоружањем и већом количином муниције. Снабдијевен оружјем и муницијом, Павле Ђуришић се са својом пратњом пребацио на територију коју су контролисали комунисти и стигао до Бања Луке.

Све остале јединице привидно су признале Секулу за команданта задржавајући притом свако своје оружје. Наравно треба рећи да је ово Секула могао да ради уз свестрану помоћ усташа. Да би се колико толико обезбједио и могао ослонити на војску коју је хтио да има као своју, Секула је ријешио да смијени сво дотадашње руководство и изврши реорганизацију војних јединица. Укинуо је пукове и формирао бригаде и батаљоне, на племенској основи. Тако смо се поново претворили у народни збјег, дјелимично наоружан, који је имао циљ да се домогне Словеније, рачунајући да ће се и тамо Павле наћи заобилазним путем. Но, Секула и усташе нису биле задовољне, хтјеле су Павла по сваку цијену, па нијесу бирали средства. Како су и сами имали довољно војничких проблема, прибјегли су лукавству. Када су сазнали да је Павле стигао у близину Бања Луке, упутили су у његов штаб домобранског пуковника Метикоша, који је иначе, Павлов познаник из редова југословенских официра. Према причању преживјелих из Павлове пратње Метикош се прво позвао на њихово другарство из Југословенске војске, а затим му дао увјеравање да нема потребе да ради то што ради, већ да се слободно може вратити и преузети све црногорске јединице. Према причању људи из његове пратње, Павле се свему томе дуго опирао, али под притиском својих савјетника, Драгише Васића и других, повјеровао је свом предратном другу, пуковнику Метикоши. Посљедице ове кобне грешке су познате. По налогу Секуле Дрљевића и његовог помоћника Бошка Аграма усташе су убиле 150 официра. Мањи број официра, који нијесу припадали грађанским партијама, нити се посебно

истакли за вријеме рата, био је поштеђен и развлашћен од Секуле Дрљевића, међу којима и мајор Васо Вукчевић. За све вријеме рата држан је у Загребу, без икаквог контакта са осталом црногорском војском, да би им се прикључио када им је отказана послушност. У Словенији заробљен и стрељан од стране партизана.

Јасеновачка трагедија

Четници су се на Лијевче Пољу нашли у безизлазној ситуацији. Схвативши сву тежину сиутације Павле Ђуришић са својим штабом препоручио је својим јединицама да признају Секулу Дрљевића за заповједника црногорске војске, како би се сачувало што више живота, с обзиром да се крај рата назирао. У таквој ситуацији, морали су прихватити овако понижавајућу улогу, сем једног мањег броја који се издвојио на челу са Павлом Ђуришићем који је претходно добро снабдјевен лаким наоружањем и већом количином муниције. Снабдијевен оружјем и муницијом, Павле Ђуришић се са својом пратњом пребацио на територију коју су контролисали комунисти и стигао до Бања Луке.

Све остале јединице привидно су признале Секулу за команданта задржавајући притом свако своје оружје. Наравно треба рећи да је ово Секула могао да ради уз свестрану помоћ усташа. Да би се колико толико обезбједио и могао ослонити на војску коју је хтио да има као своју, Секула је ријешио да смијени сво дотадашње руководство и изврши реорганизацију војних јединица. Укинуо је пукове и формирао бригаде и батаљоне, на племенској основи. Тако смо се поново претворили у народни збјег, дјелимично наоружан, који је имао циљ да се домогне Словеније, рачунајући да ће се и тамо Павле наћи заобилазним путем.

Но, Секула и усташе нису биле задовољне, хтјеле су Павла по сваку цијену, па нијесу бирали средства. Како су и сами имали довољно војничких проблема, прибјегли су лукавству. Када су сазнали да је Павле стигао у близину Бања Луке, упутили су у његов штаб домобранског пуковника Метикоша, који је иначе, Павлов познаник из редова југословенских официра и Душана Кривокапића, од Дрљевића опуномоћеног министра у Берлину. Састали су се на путу Бања Лука – Мркоњић Град. Према причању преживјелих из Павлове пратње Метикош се прво позвао на њихово другарство из Југословенске војске, а затим му дао увјеравање да нема потребе да ради то што ради, већ да се слободно може вратити и преузети све црногорске јединице. Да би био убједљивији тражио је да Павле, Васић и Остојић даду реципрочну услугу: да српске јединице већ у Словенији не отежавају усташко повлачење тамо, када би дошли у контакт са Енглезима и Американцима, треба да их заштите. Према причању људи из његове пратње, Павле се свему томе дуго опирао, али под притиском својих савјетника, Драгише Васића и других, повјеровао је свом предратном другу, пуковнику Метикоши и гаранцијама Секуле Дрљевића. Посљедице ове кобне грешке су познате. Павле прихвата да се упути у Стару Градишку. Тамо су их срдачно дочекали, док им нису вјешто одузели оружје и затворили их у стару тврђаву. Павла и његове саборце одвели су ноћу из тврђаве у правцу Саве, а одатле моторним бродићем у правцу Јасеновца. По налогу Секуле Дрљевића и његовог помоћника Бошка Аграма усташе су убиле 150 официра. Поред Павла Ђуришића убијени су мајор Петар

Баћовић, пуковник Захарије Остојић, пуковник Мирко Лалатовић, пуковник војске краљевине Југославије Лука Балетић начелник штаба врховне команде ЈВУО, Милош Дујовић командант Летећег одељења од 95 четника, Петар Драшковић капетан жандармерије, Андрија Драшковић командант јуришног четничког одреда, капетан Гајо Радовић (спаљен), судија Лазар Дамјановић, предсједник вишег суда Миливоје Митровић ком. 2. бококоторске бригаде. Међу њима је могуће био и Драгиша Васић. Убијена је комплетна пратња војводе Павла која је одбила да призна било чију другу команду. Кад су партизани ушли у Јасеновац заробљене усташе су им рекле да је Павле Ђуришић бачен у бунар. Партизани су извукли један леш из бунара али нису повјеровали да је то леш Павла Ђуришића. Мјештани из Старе Градишке су два дана раније видјели велику групу четника праћену од усташа и Њемаца. Пребацили су их преко Саве, и ту су четници вјероватно убијени. Један Ђуришићев четник, Кастратовић, успио је да побјегне усташама за вријеме четничке побуне у логору. Партизани су га нашли у једном каналу пуном воде. Кастратовић их је преклињао да га ту стрељају, да га не врате за Црну Гору.

Мањи број официра, који нијесу припадали грађанским партијама, нити се посебно истакли за вријеме рата, био је поштеђен и развлашћен од Секуле Дрљевића, међу којима и мајор Васо Вукчевић. За све вријеме до краја рата држан је у Загребу, без икаквог контакта са осталом црногорском војском, да би им се прикључио када им је отказана послушност. У Словенији заробљен и стрељан од стране партизана.

„У то вријеме ја знам да је дошло у Стару Градишку око 10000 црногорских четника, који су били под командом Ђуришића. Кривокапић (Душан) и Аграм (Бошко) стигли су тамо када су неки Црногорци одвојени. Ђуришић са 20 официра и војника били су касније послати бродом у Јасеновац. У Јасеновцу, по наређењу пуковника Џала, били су ликвидирани. Ликвидацију је извршио Пицили, који је био одговоран за последње ликвидације заточеника. Дана 15. априла 1945. неки затвореници пробили су кроз капије и жицу. Усташе су отвориле на њих ватру и многи заточеници су ту погинули.“ … Априла 1945. примио сам наређење од Џала да ликвидирам групу Црногораца, тј. да организујем њихову ликвидацију и онда да их предам Пицили… Замолио сам га да ме ослободи те дужности, зато што је било Црногораца које сам познавао као студент. Умјесто мене тај је посао егзекуције обавио капетан (сатник) Прпић.“