Пише: Драгољуб Збиљић

“Политикина” петогодишња блокада за именовање суштинских криваца – српских језикословаца и власти у Србији за замењивање српске ћирилице хрватским националним писмом (гајицом) слична је оној у ћириличким “Вечерњим новостима”

Средства обавештавања о недопустивом неуставном, крајње понижавајућем положају српског писма у српском народу (и) у Србији углавном су у последње три године блокирана, као да је свуда уведена цензура за суштинску истину о српској ћирилици и њеном непрекинутом замењивању туђим писмом не само изван Србије него и у Србији – матици Срба и српског језика и писма. На пример, најстарији српски ћирилички лист  “Политика” већ близу пет година не сме (или својевољно неће из хира главног или неког другог уредника) да објави ни слово о главним кривцима за овакву срамоту  нанету Србима и  њиховом писму у Србији. Било би нормално да ово најстарије српско ћириличко гласило – које је у Првом светском рату, у време окупације Србије престало да излази јер би иначе морало прећи на наметнуту хрватску латиницу после забране српске ћирилице у Србије – скине блокаду и цензуру за добро аргументоване текстове, попут ових наших, које је пре блокаде и цензуре објавило под овим насловима, на пример, “Латиница је Србима наметнуто писмо” (13. децембар 2018), “Двоазбучје није обогатило Србе” (17. јул 2019), “Латиницом нисмо отворили излаз било куда” (8. јул 2019), “Неуставни и закон и правопис” (1. август 2019), “Српски језик још је у расулу” (26. август 2019), “За расуло у српском језику и писму нису криви само политичари” (17. октобар 2019), “Ћирилицу поткопава српски правопис” (6. новембар 2019), “Недопустиво против ћирилице” (22. новембар 2019), “Немогућа еје равнотежа оба писма” (24. децембар 2019). Овај последњи наслов био је крај и уведена је на ово име и овакве наслове блокада и цензура. Текст је објаснио зашто не може нико више да спаси ћирилицу у двоазбучју, противно Уставу Србије у Члану 10. и противно пракси у другим језицима који су сви у једноазбучју. Језикословци и власт који су једини за то задужени и плаћени да спроведу оно што пише у реченом Члану 10. Устава Србије а не да га багателишу – успели су да у “Политици” ту истину блокирају како та истина не би почела да отвара очи обманутом народу у Србији у вези са српским писмом. Циљ је очигледно да се не заустави спровођење оног што је планирала комунистичка власт и оно што су наставили да раде српски лингвисти у складу с комунистичком сербокроатистиком и лажном “равноправношћи писама” која не постоји ни у једном другом престижном језику Европе и света. У сваком другом језику националном писму не уводи се туђе писмо у алтернативној употреби, јер је то шизофренија с писмом која дели само српски народ.
Суштинску истину о ћирилици наставили су да објављују после усвајања наведеног неуставног закона у Србији (2021) само неки стварно слободоумни и родољубиви сајтови. Они су данас готово једина слободоумна гласила уопште, па и за српско писмо. Међу тих неколико сајтова у настављању да предочавају истину о проблему писма које постоји данас само међу Србима у њиховом језику, посебно се истичу данас Борба за истину, Седма сила, понекад прекодрински ћирилички портал Фронтал и још понеко.
Зачудо, ни опозиција у Србији не разуме и не брине је проблем српске ћирилице, па о томе не води рачуна, а власт и лингвисте за тешку лаж и обману да је “и латиница наша” и “Срби имају два писма” лепе се и латиничка и ћириличка гласила, а подршку замењивању и понижавању ћирилице готово цела тзв. српска интелигенција даје српским језикословцима (лингвистима) за неуставан правопис и властима за неуставан закон о српском језику и писму. Тако сви који су плаћени за спас ћирилице у складу с Чланом 10. Устава Србије и с праксом  у Европи и  свету – српски језикословци и власт неометано (осим од нас у удружењима за враћање ћирилице Србима), уз велику ћутњу недужног народа јер га лажни српски научници и све власти обмањују 70 година, черече свој од њих обманути народ туђим писмом, затирући своје писмо у “независној Србији” данас, потпуно зависној од лажи о непостојећој “српској латиници”. А два утицајна српска ћириличка гласила (споменута овде “Политика” и “Вечерње новости” често дају реч да говоре о ћирилици само они који у томе багателишу Устав и лажу да је “и латиница наша”. А она је стварно наша таман колико је наша и енглеска, француска и свака друга латиница, па и хрватска абецеда (гајица).

Свирање српских лингвиста и власти на двоазбучној фрули 

Српска ћирилица данас у Србији страда и нема будућност још зато што и лингвисти и власти не поштују већинску народну вољу која је изгласала на референдуму за Устав 2006. да и српски језик, буде као сваки други језик, нераздвојан од свог писма, а не да се задржава друго, туђе, алтернативно писмо које је тачно 70 година (1954-2024) свакодневно наметано Србима ради коначне потпуне замене ћириличког писма. Та комунистичка намера није никад, као данас, била ближа потпуној замени ћирилице (и) у Србији. Српски правописци су, противуставно и противно пракси у Европи и престижном свету у другим језицима, уз српско писмо, убацили алтернативно, туђе (хрватско) писмо, чиме је, без примера у другим језицима, истиснуто до данас 90 одсто српског  писма из српског језика.

Наставља се Брозова насилна и лукава фаворизација хрватског писма и данас у Србији на штету српске ћирилице

Иако је то противуставно, наставља се југословенска Брозова фаворизација хрватског абецедног писма на рачун српског писма и данас (и) у Србији највише због неуставних актуелног правописног решења питања писма у Правопису српскога језика Матице српске, измењеног и допуњеног 2010. године у организацији Одбора за стандардизацију српског језика, али без икакве измене у решењу питања писма српског језика у складу с решењем питања писма по Новосадском договору о српскохрватском, хрватскосрпском језику 1954. године када је и легализовано за Србе алтернативно хрватско национално писмо (гајица) и законске неуставне одредбе у Закону о заштити српског језика и ћириличког писма (примерили смо непотребно компликован изворни назив Закона од 14 речи које је немогуће памтити), усвојеног у Скупштини Републике Србије 15. септембра 2021. године, који за три године постојања још нико није ни покушао да спроводи јер га таквог не вреди ни спроводити, јер је он сачињен с таквим одредбама које могу само да чувају постојеће трагично стање ћирилице, а не било какву њену стварну заштиту и њено (о)чување.
Дана 10. децембра ове, 2024. године навршиће се тачно 70 година како Срби свакодневно имају све мање свог националног, ћириличког писма у Вуковој верзији од 30 слова не само изван Србије, него и у самој Србији као матици српскога народа и матичног писма које би, по Члану 10. важећег Устава Србије, морало бити у српском језику заступљено сто посто, колико је тачно заступљено свако друго  писмо у сваком другом европском и светском престижном језику. Само је код Срба у њиховом језику владајуће туђе, алтернативно писмо – практично параписмо – хрватско национално писмо (гајица) које је насилно наметано Србима у свакој окупацији Срба. Комунистичка добро испланирана подвала Србима који су “бенефицирани” и једини у Европи и широм света неслућено “обогаћени” тиме што им је плански наметнуто друго (туђе) писмо – латиничка верзија хрватског националног писма гајице која је политичком и углавном насилном  фаворизацијом, уз прекид и производње писаћих машина у Југославији с ћириличким тастатурама, наметана Србима с нескривеним циљем да се постепено српска ћирилица и за Србе замени хрватском латиницом.
То   подмукло замењивање ћирилице настављено је и после српскохрватског језика и у српском језику веома успешно захваљујући двема чињеницама. У комунистичкој обмани у вези с ћирилицом, посебно после Новосадског договора о српскохрватском језику и лажној равноправности писама (а на штету српске азбуке) из 1954. године, српски лингвисти су наставили да и даље држе српски језик у двоазбучности, као да се, после разбијања Југославије, није догодило никакво разбијање и српског језика и као да је била воља српскога народа да и даље напушта своје писмо и у оквиру Србије, као у Југославији, наравно, по вољи, програму и плану комунистичке партије. Српски лингвисти су се чак, у оквиру свог Удружења за српски језик и књижевност 1990. године изјаснили да је за њих “српскохрватски језик” било њихово научно “вјерују”, па да у оквиру тога треба задржати и двоазбучје. Онда су лингвисти сачинили нови Правопис српскохрватскога језика и, када су видели да нема више будућности ни за Југославију ни за српскохрватски језик, што се каже  преко ноћи су у Матици српској већ готовом новом правопису променили формално назив “српскохрватски језик”, па је нови правопис објављен (на насловној страни) под називом “Правопис српскога језика”, а двоазбучје је задржано јер тада лингвистима није ни пало на памет да више нема никаквог заједништва с Хрватима поготово не у писмима и да је трагикомично задржати хрватско национално писмо у језику Срба, јер је то, практично, било и остало за Србе једна врста, како стално истичемо, посебне шизофреније (по проф. В. Ђорђевићу) која је послужила и те 1993. године остала да служи само за то да Срби – обмањивани “богатством двоазбучја” – наставе да фаворизују хрватску латиницу и наставе затирање на тај начин свога матерњег, матичног, националног ћириличког писма свуда, па и у Србији.

Лингвисти су први радили против уставне обавезе о ћирилици из 2006. године

Чак и онда када је једна Влада (Коштуничина) у Србији успела да нормално реши питање свога писма кроз референдумску одлуку народа (грађана, како то неки воле да данас кажу) о нераздвојивости ћириличког писма од српског језика (реч је о једноазбучју које постоји у сваком другом језику у Европи, па и у целом свету), што је експлицитно и потпуно јасно написано у ставу првом Члана 10. Устава Србије “У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо”, српски лингвисти су ту референдумску већинску одлуку народа потпуно занемарили и опструисали званично у свом новом измењеном и допуњеном издању “Правописа српскога језика” 2010. године, јер су схватили да једино за њих не може да важи уставна обавеза о једноазбучју, па су у том издању Правописа чак записали да “ћирилица није егзистенцијално угрожена” (Правопис, стр. 15) и да за Србе није штетно да наставе с двоазбучјем. Власт се повела за српским лингвистима, па је чак и 15. септембра 2021. године у Скупштини Србије једногласно усвојила Закон о употреби српског језика и ћириличлког писма такође, као и Правопис, нема никакве везе с цитираном уставном обавезом из става првог Члана 10. Устава. Тако је власт, попут српских лингвиста, опструисала Устав и усвојила речени закон којим је изигран Устав Србије. Нити се у том закону спомиње уставна обавеза у вези с ћирилицом у српском језику нити се она примењује.
Тако су и српски лингвисти, најпре, а онда и власт – невиђено до тада (15. септембра 2021) обогатили светску праксу у којој више није устав најважнији правни документ у свакој држави, јер су сада Правопис српскога језика (од 2010) и Закон о употреби српског језика и ћириличког писма (из 2021) важнији од Устава Србије. За сада је то тако само у Србији, а и српски лингвисти и српска власт вероватно очекују да се тај такав “српски изум” примени у Европи и целом свету.
Једва се један, срећом живи, српски лингвиста – Драгољуб Петровић, уз нажалост почившег Бранислава Брборића и још жива два народна удружеења за враћање Србима њиховог  писма – “Ћирилица” и “Српска азбукаа” – усудио да пре око две године предложи Одбору за стандардизацију српског језика да се, коначно, и српски језик нормира на српском писму ћирилици с његовим пуним уставним стопостотним суверенитетом у језику свих Срба.

Отворено антисрпство и антићириличарење у Србији

Наставља се видно отворено антисрпство и антићириличарење (и) у Србији. Прогон ћирилице у Србији нарочито је очигледан данас, на пример, у продавницама, банкама, у рекламирању производа, а ћирилице, осим на РТС-у и РТВ-у, готово да нема ни на једној приватној телевизији. Затим, све је више издавача који не објављују ни два одсто књига на српском језику с ћириличким писмом.
Зашто су за то главни кривци српски лингвисти који су противно члану 10. Устава Србије легализовали 2010. у Правопису српскога језика Матице српске туђе писмо поред српског писма у језику Срба?
Српски правописци су, противуставно и противно пракси у Европи и свету у другим језицима, уз српско писмо, убацили алтернативно, туђе писмо, чиме је, без примера у другим језицима, нарушен уставни суверенитет (по ставу првом члана 10. Устава Србије) ћириличког писма у српском језику. Тако се, противуставно, наставља југословенска фаворизација хрватског абецедног писма на рачун српског писма (и) у Србији. Српски лингвисти су, тиме, показали да они себе сматрају “кастом” која може да ради шта хоће, противно Уставу, као да једино за њих Устав није надлежан.
Власт подржава у пракси ту неуставност јер, очигледно, и она (власт) мисли да није дужна да се држи сваког члана у Уставу. Kао да и она мисли да из Устава важи само оно што она жели да важи. Тако је власт 15. септембра 2021. изгласала, Уставом непредвиђен, јер је непотребан, Закон о употреби српског језика и ћириличког писма, с лажним изреченим циљем да се (о)чувају српски језик и српско ћириличко писмо. Власт је донела такав неуставан закон (чак се у том закону и не спомиње уставна обавеза о српском језику и ћириличком писму) у коме постоје чланови који су толико апсурдни да немају примера ни у робовласничком систему, јер је у вези с ћирилицом уведена неједнакост субјеката (грађана) пред тим законом.

Закључак

У Србији је међу Србима од комуниста посејано мноштво лажи, незнања и трагичних обмана нарочито у вези са српском језиком и ћирилицом, да чак и неки српски лингвисти делују као да су превише или наивни или упрегнути неким антисрпским интересом, па или стварно не знају, или свесно спроводе туђе интересе у вези са Србима и њиховим језиком и писмом.
(26. септембар 2024)

Аутор Драгољуб Збиљић је језикословац, писац 17 књига о упропашћивњу српског језика, посебно успешног планског замењивања српског (ћириличког) писма и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (2001)