Пише: Иван Милошевић
Пут ме је довео ових дана до Улциња. Октобар у овом граду је љепши него било који љетни мјесец. Нема гужве, све је отворено, море је некако мирно, али ипак, дивље, људи су опуштени, кафићи раде, има довољно паркинга, а и цијене су као у Подорици. Пуно је странаца, сваки други пролазник прича енглески, турски, њемачки… Нешто рјеђе се чује српски, али сви га разумију. Прије десетак година у Улцињу сам у кафићу био опоменут да пиће наручим на енглеском, јер српски конобар не зна, али данас није тако. Види се да сви знају српски и донесу што тражиш и још ти захвале и пожеле добродошлицу. И то на српском!
Један од разлога што дуго нијесам, био у Улцињу био је баш тај проблем са језиком! Прије десетак година то сам схватио као неку тајну поруку становништва овога краја, није ми била пријатна, па сам Улцињ заобилазио. Драго ми је што се у том погледу нешто промијенило у Улцињу и то набоље, па се ових дана осјећам лијепо у овом граду. Посебно ми је прирастао срцу поглед на српску цркву при улцињској тврђави. Пише да ју је подигао књаз Никола 1890. године након ослобођења овога града од Турака. Двориште цркве је пуно маслина, све је под конац и обећавам себи да ћу сјутра на литургију!
Улцињска тврђава је посебна прича. Не знам пуно о њој, а на тврђави немам гдје да нешто научим, Све је на албанском, па све информативне табле нијемо пролазим. Истина, све је и на енглеском, па понешто и прочитам. А не знам ни који враг било шта читам, јер поглед са бедема улцињске тврђаве је непоновљив. У подножју море се разбија о подводне хриди, Сунце пара таласе, а понеки рибар залуд стрпљиво чека да риба загризе. Са бедема ти се чини да си у канџама неке морске идиле и очекујеш да из дубина на некој хриди угледаш сирену или неки други морски створ. Поглед ми се зауставља на натпису једног хотела, који садржи и име Балша. Ваљда се мисли на српске некадашње властелине, а можда је о нечему другом тријеч, али на бедемима то се и не чини толико важно!
Насупрот тврђави остали дио Улциња и није тако атрактиван. Брда су начичкана вилама до којих се долази уским, кривудавим правцима. Пуно је кафића, продавница и осталих трговина и све личи на Херцеговачку или Његошеву у Подгорици. Са том разликом што на српски можеш да заборавиш! Уколико то заборавиш све личи на било који приморски град у октобру! Има чак и неке непознате додатне чари, али то је ваљда због тврђаве и њене доминације у овом граду!
На више мјеста примјетио сам албанске заставе, чак и турске. И нико се због тога не узбуђује, Ни Улцињани ни остали у Црној Гори. Не могу, а да се не подсјетим свих текстова и упозорења дијела домаће јавности када су у питању српске тробојке. Дигне се велика бука када се у српским срединама истакне тробојка и то се назове асимилацијом и угрожавањем Црне Горе. Када су у питању албанске заставе у Улцињу нијесам примјетио да се ико посебно узбуђује. Чак их и нико не примјећује!
Пуно је џамија и са минарета молитва се чује у 13. 00, 15.30 и 18.00 сати. И она се некако складно утапа у утисак са улцињске тврђаве и ствара лијеп осјећај. Још када се томе придода мир и склад српске цркве код улцињске тврђаве онда се све некако само од себе стави на своје мјесто и баш тамо гдје треба и гдје је неко паметнији од мене одлучио да све тако постави!
Улцињ у октобру се чини као насеље које се удбоно смјестило на свом мјесту у Црној Гори и свијету. И очигледно да се у томе осјећа пријатно и да му свакодневне невоље око смећа и препуних контејнера нешто нарочито не сметају. Не сметају ни мени, али ми недостаје што нема више српског језика на улцињским улицама и што се јаче не чују звона српске цркве. Ваљда би се тек тада склад са мора преселио и на овдашње улице и створио тај тако тражени и остали склад у овом граду. И поред тога, Улцињ је лијеп у октобру. Много љепши него љети. И због тога га треба посјетити!
