Пише: Иван Милошевић
Добар дио јавности, политичке, али и интелектуалне, поздравио је одговор домаћих навијача хрватским провокацијама на недавној утакмици под Горицом “ Четници и усташе, бјежали сте заједно“. На појединим ДПС порталима тај одговор доживио је идеолошке оде, проглашен је за потез деценије и само што тај дио подгоричке трибине није овјенчан славом хероја са Сутјеске и Неретве. Кажу да је то био достајнаствен одговор, достојан грађанске Црне Горе, а неки политичари, односно сателити ДПС-а, ни данас не могу да се смире од узбуђења и емоција због одговора усташким покличима у сред Подгорице.
А шта је одговорио дио подгоричке публике и поручио читавој Црној Гори? Поменути опјевани одговор је заправо класичан комунистички идеолошки поклич који изједначава четнике и усташе! Пуних пола вијека комунисти нијесу штедјели папира и новца да формирају младе у складу са својом матрицом – да су партизани били бијели, а усташе и четници у истој мјери лоши момци. И данас доста пута чујем и то од образованих људи, па и у средовјечним годинама, да су усташе и четници двије стране исте медаље, односно да су били сарадници окупатора и ратни злочинци. Дакле, комунистички систем је посијао зло сјеме изједначавања четника и усташа и данас бере плодове. Очигледан доказ да комунизам у Црној Гори поприма облике ренесансне идеологије је и узвикивање парола дијела подгоричке публике!
И површно образован човјек којег нијесу појеле идеолошке комунистичке лекције зна да четници и усташе никада нијесу били заједно, нити су били исто, нити су бјежали скупа. Довољно је само поменути да су концлогори, па чак и за дјецу, оригиналан производ усташа, а да таквих примјера међу четницима нема. Уз то, док су усташе отворено били сарадници окупатора и служили фашистичкој творевини у Хрватској, ништа тако слично није забиљежено за четнике. Уколико је и било неких облика сарадње са окупатором са четничке стране, већином је то било под принудом ратних околности, док су усташе идеолошки и у сваком другом смислу били на страни нациста.
Уочити остале разлике, попут оне да је влада чија су војска били четници, читавог рата била у Лондону и на страни савезника, док је Загреб у то вријеме био вјеран сарадник Берлина, требало би написати посебну обимну књигу, али то и није сврха овог текста. То се већином међу озбиљним историчарима и интелектуалцима и не доводи у питање, а од тога је интересантније уочити да је комуниузам који исијава скоро на сваком кораку у Црној Гори, прије неко вече имао промоцију и на подгоричким трибинама.
Одговором да су усташе и четници бјежали заједно, што та два радикално различита покрета сврстава у исти кош, дио домаћих навијача и младих је увриједио и дио Срба у Црној Гори, који нијесу заборавили да су њихови очеви и дједови били у четницима и да су у тим редовима за своје идеје дали и главу. Тако да су Срби у Црној Гори прије неко вече били изложени двостраној идеолошкој фрустрацији. Једна је дошла од Хрвата, а друга од домаћих навијача, вјероватно младих Монтенегрина, којима су четници и усташе једно те исто!
И за Црну Гору нијесу проблем они први, односно Хрвати и њихово величање НДХ, али јесте проблем преовладајућа комунистичка идеологија поистовјећивања свих противника партизана и трпања у исти кош. Очигледно да је послератни образовни систем, али и недирнуте идеолошке аксиоме након слома комуникзма свуда на планети, изњедрио своје потомке и они данас са поносом објављују да су комунисти и четници исто и да су имали заједничку судбину. А вјерујем да добар дио тих младих који је прије неко вече клицао Титу и партији и изједначавао четнике и усташе, има и своје директне претке који су били четници и који су дали главу за краља и отаџбину!
Имам право да кажем да нијесам срећан како су млади са наше стране и са подгоричких трибина одговорили Хрватима, а за шта је већином крива полиција која је похапсила домаће навијаче, посебно Србе, и спријечила их да дођу на утакмицу,. Слично су прошли и неки типови из Србије, али зато су сви Хрвати који су жељели да гледају меч и пошаљу своје поруке, били на броју и слободно клицали усташама на трибинама.
Наравно, не сматрам да би прави одговор на усташке покличе био налик хрватским, али требало је те вечери оставити четнике на миру. Овако, партизани су опет остварили своју мисију и изједначили оно што никада није било нити може бити исто.
Понављам, четници и усташе ни по којим правилима не могу ићи у исти кош. Коме то није јасно, нека се и даље клања Брозу и нека не чита ЕУЈ резолуције о осуди тоталитарних система и забрањи њихове пропаганде!
