Пише: Огњен Војводић

Поводом дипломатских „догађаја“ између Црне Горе и Србије због различитог разумијевања јубилеја југословенског уједињења 1918. године

Први децембар 1918. године је датум јединственог „југословенског“ јубилеја – дан када је проглашено оснивање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, прокламацијом престолонаследника краљевине Србије Александра Карађорђевића у кући Крсмановића у Београду. Први децембар је установљен као државни празник Дан уједињења у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца – Краљевини Југославији, у славу 1. децембра 1918. године, када су делегати Народног вијећа из Загреба стигли у Крсмановићеву палату у Београду, која је служила као привремени двор регента престолонаследника Краљевине Србије, Александра Карађорђевића, и са српским представницима власти прогласили уједињење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Назив државе Краљевине СХС је 3. октобра 1929. године промијењен у „Краљевина Југославија” одлуком Александра I Краља Југославије. Заправо, првог децембра су многи Срби славили југословенски јубилеј самоукидања властите државе и домовине, то јест самоукидање двије православне краљевине, Србије и Црне Горе, а формирање Краљевине Југославије.

ВАВИЛОНСКО ЈУГОСЛОВЕНСКО ЈЕДИНСТВО

Први свјетски рат је промијенио границе великих и малих држава, и друштвена уређења великих и малих монархија. Међутим, међу свим народима свијета који су после Великог рата формирали државе, одржали монархије или успоставили републике, српском народу су, вољом Краља и Владе Србије, укинути држава и државни грбови, политичко и повјесно право на назив властитог језика и народа. Повјесно право краљевина Србије и Црне Горе на државни простор, на ослобођење и уједињење српског народа, подређени су колонијалном геополитичком пројекту „југословенског“ уједињења хибридних политичких нација. Наиме, формирање Југославије је били геополитики колонијални пројекат суспендовања до онемогућавања уједињења српског народа на његовом етничком повјесном простору.

Формирањем Југославије српски народ није само остао без српске државе, у Уставу нове државе српски народ и српски језик су троименовани као српско-хрватско-словеначки – „троимени народ троименог језика“ – према њемачком колонијалном југословенском језичком политичком пројекту који је спроводила Аустроугарска монархија. Југословенски језички политички пројекат је програм њемачке (аустрославистичке) католичке културне колонијалне политике спречавања уједињења српског народа на његовом повјесном простору, спровођен стољеће прије формирања Краљевине Југославије. Присталица југословенског језичког и политичког пројекта није било у српском народу и код већине српских интелектуалаца, али јесте у екстремним левичарским књижевним кружоцима и политичким партијама које су имале идеолошки утицај на династе Обреновића и Карађорђевића. Зато је југословенски пројекат спроведен у ванредним околностима самовољом српског суверена у вријеме Првог свјетског рата и војне аустроугарске окупације Србије и Црне Горе.

Уставом Југославије је поред преименовања српског језика и народа изједначена и употреба латиничног и ћириличног писма на простору Црне Горе и Србије, као и у српским културним установама и школама Босне и Херцеговине, Далмације, Црне Горе, чему се православни народ у Црној Гори и Далмацији, Босни и Херцеговини, вјековима одупирао, одолијевајући римокатоличкој мисији као и исламизацији под османском окупацијом.

Седмог децембра 1914. године, док је српска војска гинула на Колубари у одбрани од вишеструко надмоћније аустроугарске војске, Краљ и Влада Краљевине Србије, због ратних дејстава премјештени у Ниш, су прогласили Нишку декларацију, којом за ратни циљ одређују ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. У Нишкој декларацији поред осталог пише: «Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судобоносним тренуцима једини задатак да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. /…/ Уверена у поверење Народне Скупштине, докле год све своје силе ставља у службу велике ствари Српске Државе и Српско-Хрватског и Словеначког Племена.»  Прије Нишке декларације, непосредно после напада Аустроугарске на Србију, Никола Пашић, предсједник Владе Краљевине Србије, упутио је амбасадорима Србије 20. августа меморандум у коме је, као један од ратних циљева Србије, наведено – стварање југословенске државе. Програм Нишке декларације је потврђен Крфском декларацијом 1917. године коју су прогласили престолонаследник и влада Србије у вријеме повлачења српске војске и владе Грчку. Првог децембра, двадесет дана после првог потписаног примирја, влада Србије и Југословенски одбор су почели спровођење југословенског државног пројекта.

Српска војска, која је јуришала од Крфа до Триглава за ослобођење и спас српског народа, када је од вјековног аустроугарског окупатора ослободила српску Боку и Војводину, Далмацију, Крајину и Славонију, Босну и Херцеговину, у новој држави је преименована у Југословенску војску, формиране 1. децембра са проглашењем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Формирање Југословенске војске је први повјесни примјер добровољног самоукидања војске народа побједника у корист побијеђене непријатељске војске народа нападача. Непознато је било политичкој историји, до формирања Краљевине Југославије, да руководство народа побједника у одбрамбеном рату формира заједничку државу и војску са непријатељским народом и војском која је спроводила геноцид над њиховим народом. „Југословенска војска (ЈВ) као оружана формација Краљевине Југославије формирана је 1. децембра 1918. године, а настала је са проглашењем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. После Првог свјетског рата у активну службу у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, поред 3500 официра војске Краљевине Србије, примљено је 2590 бивших официра Аустроугарске.“

Хрвати и Словенци, германизоване и римокатолицизоване словенске заједнице, поданици аустроугарске монархије и римокатоличког поглавара, у Великом рату су као војници Аустроугарске били у војној офанзиви на Србију и Црну Гору. После рата хрватски и словеначки аустроугарски официри су у Краљевини Југославији добијали више положаје у југословенској војсци од српских, многи су добијали државна одликовања, због чега је долазилло до огорчености и самоубистава српских официра. Војсци краљевине Црне Горе није било дозвољено да под својим државним знамењем учествује у ослбодилачком солунском фронту, док је хрватским и словеначким официрима и војницима непријатељске аустроугарске војске после рата дозвољено да буду Војска Југославије. Ратни злочинци над српским народом у Првом свјетском рату су амнестирани југословенском политиком и прикривани до Другог свјетског рата и формирања Независне државе Хрватске на највећем дијелу Југославије, у којој је почињен геноцид над српским народом.

ПРОНЕВЈЕРА ПОВЈЕСНОГ И ПОБЈЕДНИЧКОГ ПРАВА

Када је повјесно и побједничко право српског народа било могуће остварити, српски народ је поведен од „јањичара Сорбоне“, како их је назвао Владика Николај Велимировић, на стратишта туђих интереса и идеологија. Косово и Метохија, Стара Србија, Црна Гора, Бока, Босна и Херцеговина, Далмација и Крајина су припале Краљевини Југославији, али српски повјесни простор насељен српским народом није постао фактор уједињења српског народа у југословенској држави. Идеологија и институције југословенске државе су биле усмјерене у изградњу београдско-загребачко-љубљанског југословенског идентитета, а не српског извјесног историјског идентитета. Повјесно предање и право на стварање државне заједнице двије православне краљевине, Србије и Црне Горе, подређено је „нововавилонском“ пројекту „југословенског јединства“ Срба, Хрвата и Словенаца. Српски народ Боке, Војводине, Босне и Херцеговине, Крајине и Далмације, Македоније, Косова и Метохије, који је вјековима под њемачком и отоманском окупацијом чекао ослобођење и уједињење са Србијом и Црном Гором, дочекао је југословенске интеграције и дезинтеграцију српске државе и српског народа.

„Од остатака Аустро-Угарске државе у јужнословенским земљама, у Загребу је октобра 1918. проглашена „Држава Словенаца, Хрвата и Срба“, коју силе Антанте нису признале и са чијим је представницима Пашић у Женеви договорио конфедерацију без Црне Горе, понизивши суверену Србију. Двадесетак дана касније, у Београду, регент је прогласио Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. На том скупу 1. децембра 1918. није било краља Петра, Владе и Скупштине Србије, чак ни команданата победничке војске, осим врховног. Регент је игнорисао одлуке Баната, Бачке и Барање о безусловном сједињењу са Србијом, Црне Горе о уједињењу са Србијом и одлуке 42 (од 54) среза Босне и Херцеговине.“ – написао је Живота Ђорђевић, доктор историјских наука и научни савјетник у пензији, у својој студији „Велики рат и мегаломанске амбиције“.

О догађајима формирања Југославије свједочи у својим записима хрватски и југословенски политичар Др Јосип Смодлака, који је као члан делегације Народног вијећа у Београду са представницима српске владе и Скупштине учествовао у формирању југословенске политике. У својим дневничким записима Јосип Смодлак је описивао и негативна реаговања Срба због одлуке о укидању државе Србије и српских државних знамења. Значајан је његов опис понашања српског министра унутрашњих послова и његове супруге када им је Смодлака предочио план укидања грба Србије и формирања југословенског грба: „Университетског професора и радикалског првака Љубу Јовановића, познавао сам још од времена кривошијског устанка, кад је био оставио гимназију да се придружи устаницима, па је онда побјегао у Црну Гору, а одатле отишао у Србију. Изложио сам Јовановићу разлог мојега посјета и упознао га с мојим погледима у питању јединствене заставе и државног грба који треба да добије Југославија. Кад је чуо ријеч Југославија, жацнуо се те ми рече да се боји да ће Србија тешко пристати на то име; да могу судити по расположењу које влада већ по томе што је и његова жена ударила у плач кад је чула да неће бити више Србије. (У питању заставе и грба брзо смо се сагласили. Он је пристао да узмемо, како сам ја био замислио, плаво-бијело-црвену тробојницу за државну заставу, а да се грб Србије измијени у толико што ће на прси двоглавом бијелом орлу доћи штит с грбовима Србије, Хрватске и Словеније. Овај мој предлог, који је сада постао наш заједнички, био је без промјене усвојен од српске владе и од делегације Народног вијећа, те га је и регент одобрио.)“

Формирањем Југославије је напуштено предање Косовског завјета и замијењено југословенском митологијом, а српска православна иконографија југословенском хибридном хералдиком. Напуштено је српско историјско и државотворно право, а српска престоница је проглашена југословенском. У послератним мировним преговорима није само Црна Гора остала без свог представника, Србија није имала представника у мировним преговорима јер је већ била формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је тек Версајским уговором призната од стране европских „савезника“. Први пут у српској историји српски владар је из своје титуле уклонио придјев српски и назвао се Краљем Југославије. Краљ Југославије је са проглашењем „шестојануарске“ диктатуре као „антикомунистичке“ југословенске интегралистичке мјере прогласио нову јединствену југословенску нацију, а предлагао је увођење латиничног писма као јединог југословенског писма, то јест управо комунистички културни програм државне доктрине разградње историјских народа.

Пројекат Краљевине Југославије био је погубнији за српски народ од комунистичког, јер је прва Југославија била под краљевском круном, а у Социјалистичкој Југославији Комунистичка партија Југославије је нескривено прогонила православну цркву, обзнанила прогон српског народа као „хегемонистичког“ и уставно републичким границама разградила повјесни простор српске државе и српског народа, али што је имала основу у формирању Бановине Хрватске 1939. године у Краљевини Југославији. Наиме, 24. августа 1939. године у Краљевини Југославији је објављен споразум предсједника владе Краљевине Југославије (Министарског савета) Драгише Цветковића и вође Хрватске сељачке странке Владимира Мачека – „Уредба о установљењу Бановине Хрватске“, када је и Дубровник први пут ушао у границе ентитета названог Хрватска. Бановина Хрватска је формирана као њемачко-италијанског римокатоличког логистичког геополитичког пројекта у припреми почетка војних освајачких операција Сила Осовине, то јест као колонијални пројекат контроле југословенског јадранског приморја, на чије формирање је пристала Краљевина Југославија. После доношења уредбе о формирању Бановине Хрватске у њеним границама је почело спровођење прогона православног српског и јеврејског становништва.

СРПСКА ГОЛГОТА ЗА ЈУГОСЛАВИЈУ

У току рата, о судбини српске војске, народа и државе је одлучивао Југословенски одбор – нелегитимно политичко тијело састављено од дванаест Хрвата, три Словенца и једног Србина. Словенци и Хрвати су били против југословенског уједињења са Србијом и Србима али, хрватски и словеначки представници у Југословенском одбору су инсистирали на формирању Југославије да би спасили хрватску и словеначку заједницу од плаћања ратне одштете и ослободили је од одговорности за ратне злочине почињене над српским народом. Такође, разлог одлуке хрватских политичкара за југословенско српско-хрватско уједињење је био спречавање подјеле територије Далмације, Босне и Херцеговине, које су вјековима намјеравали посједнути, у мисији рмокатоличке Конгрегације, а која је етнички и повјесним правом припадала Италији и српском народу Далмације, Боке, Крајине, Босне и Херцеговине који је, као и данас, био за непосредно уједињење са Србијом и Црном Гором. Дио Далмације је Лондонским споразумом 1915. године припао Италији за улазак у рат на страни савезника.

Српски дипломата Краљевине Југославије, Јован Дучић, у својој студији „Југословенска идеологија“, коју је написао у Америци у вријеме Другог свјетског рата и распада Краљевине Југославије, писао је о трагедији српског народа на простору Независне државе Хрватске: „Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, (изузимајући Трумбићев Југословенски Одбор), да ли би пристали на државу која би онако доживјела издају на великом дијелу свог фронта, и у првом окушају југославенског патриотизма, а затим још и покољ пола милиона српске нејачи, не вјерујем да би се онда ико био ријешио на такву свирепу авантуру, као што је био 1. децембар 1918. године“.

У Краљевини Југославији православним Србима је био намијењен и вјерски подређен положај. На почетку Првог свјетског рата папа Пије Х је позивао на рат против православне Србије, римокатолички кардинали и фратри су благосиљали аустроугарску војску на поход против православних Срба. Папа је 1917. године прокламовао мировни проглас, којим је позвао на прекид војних сукоба, да би сачувао католичку монархију од пропасти. У папском прогласу се од Србије захтијевало повлачење у границе прије Балканских ратова 1912. године. Међутим, Ватикан није претпостављао да ће Југославија остварити римокатоличку мисију на Балкану дјелотворније него моћна римокатоличка монархија. У Краљевини Југославији поданичким римокатоличким заједницама Аустроугарске монархије, хрватској и словеначкој, које су биле на губитничој војној страни у рату додијељен је статус конститутивних народа, какав нису имали у аустроугарској монархији, што ће омогућити касније формирање двије римокатоличке државе на Балкану. Такође, Краљевина Југославија је створила све предуслове за формирање нацистичке Независне државе Хрватске, као и Социјалистичке ФР Југославије којом је српски народ потпуно подређен под националну хрватско-словеначку власт.

Краљевина Црна Гора у југословенском вавилонском вртлогу

Краљевина Црна Гора, православна, патријархална држава, била је сметња спровођењу пројекта југословенског „вавилонског“ масонско-мондијалистичког мијешања вјера и народа. У вавилонски вртлог државног југословенског пројекта, са Србијом је увучена и краљевина Црна Гора. Царска Русија, заштитник монархистичког поретка Европе и Азије, била је заштитник и Краљевине Црне Горе и династије Петровић Његош. Руска царевина је била против формирања Југославије, што је саопштено представницима Краљевине Србије, али после 1917. године Руска царевина је била у грађанском рату под оружаним нападом комунистичког покрета на државне установе. У Руској царевини комунистичке оружане формације су вршиле масовне злочине над припадницима грађанске класе и аристократије, заробљена је и погубљена и руска царска породица Романов. После погубљења Цара Николаја Романова од стране револуционарне комунистичке власти више није било породичног пријатеља и заштитника династије Његош и Краљевине Црне Горе.

„Кад је Врховна команда српске војске упутила (26. октобра 1918.) ојачан пук (из састава Југославенске дивизије) у Црну Гору да ослободи област, задала им је и да помогне ујединитељима, поглавито да спријечи повратак у земљу Краља Николе Петровића (који се од 16. јануара 1916. налазио у изгнанству, тренутно у Француској), којем би, речено је, Италија помогла да дође у завичај и продужи владавину.“ пише академик историчар Владо Стругар у својој књизи „Југословенски 1. децембар“.

Одлуком о формирању Југославије били су затечени и условљени представници српског народа Србије, Црне Горе, Боке, Босне и Херцеговине, Македоније, као и ослободилачка српска војска и учесници Подгоричке скупштине. Мало је ко знао каква се креација крије у политичком југословенском пројекту. Српски народ у Србији и Црној Гори је 1918. очекивао српско, а дочекао југословенско уједињење. У историјској, политичкој и вјерској свијести српског народа српско уједињење је подразумијевало постојање и ослобођење повијесних простора Краљевине Црне Горе као континуитета државности историјске православне династије Петровић Његош на простору средњовјековне државе Зете.

У Краљевини Југославији су према политичкој потреби релативизована начела монархистичког друштвеног уређења. Монархистичко начело је нарушено и злоупотребом националних демократских права српског народа, ради детронизације династије Петровић Његош. У Краљевину је демагошки уведено револуционарно демократско право прегласавања права династије Његош, чиме је суспендовано историјско краљевско државно право, када су као у републиканском револуционарном поретку `прегласавани` Краљеви. Краљу Николи I Петровићу Његошу није допуштен повратак у Црну Гору – Југославију. Демократским принципом династички сукоб је пренесен на племенски и политички ниво, који је у Југославији коришћен од вјерских непријатеља православног хришћанског народа и непријатеља православних монархија. Присталице династије Петровић у егзилу, малобројни и компромитовани, условљавани интересима колонијалне политике државе домаћина постали су средство римокатоличке „антицрногорске“ политике.

Геополитички процеси Првог свјетског рата резултирали су Другим свјетским ратом који је одредио судбину и црногорских „суверениста“ као средства у рукама фашистичке Италије, нацистичке Независне државе Хрватске и Комунистичке партије Југославије у коју су ушли многи „црногорски суверенисти“ и сарађивали са непријатељима Краљевине Југославије, то јест са фашистичким и нацистичким југословенскм покретима чији је рад у Краљевини Југославији био законски забрањен као и рад Комунистичке партије Југославије. Тако је од црногорских суверениста креирана католичко-комунистичка коалиција супротстављена хришћанском православном народу Црне Горе.

Оружане формације Комунистичке партије Југославије су у Другом свјетском рату уз Црвену армију Совјетског Савеза, која је ослободила простор Југославије од нацистичке окупације, освојиле власт на простору Краљевине Југославије. Комунистичка партија Југославије је формирал Социјалистичку републику Црну Гору у Социјалистичкој ФР Југославији али без суверености на приморском простору и на Скадарском језеру који природно и повијесно припада Црној Гори, а предност је дата албанској и хрватској страни које су у рату биле на страни нацистичке Њемачке и фашистичке Италије. Простор Метохије које је ослобођењем од отоманске окупације у Балканским ратовима био у стаставу Краљевине Црне Горе припао је југословенској Аутономној покрајини Косово и Метохија.

Покушаји обнове црногорске државности после 1918. године били су: сарадња са окупатором у Другом свјетском рату што је изазвало опшенародни устанак против фашистичког окупатора, а потом обнова у систему Социјалистичке Југославије што је била условна социјалистичка сувереност, као и потоња референдумска „обнова“ црногорске државности усмјерена на сукоб са Србијом, а форсирање југословенског хрватског, исламистичког и великоалбанског пројекта. Садашња Црна Гора представља континуитет комунистичке крње суверености, као на почетку прошлог вијека када су повјесни простори краљевине Црне Горе били под аустроугарском и османском окупацијом. Југословенским авнојевским границама Црној Гори није враћена Метохија и сувереност у Бококоторском заливу као природни и повјесни простор приморја краљевине Црне Горе, а Скадарско језеро је преполовљено границом великоалбанске државне творевине креиране 1913. године као колонијалног пројекта европских колонијалних држава и отоманског исламског империјализма.

Основа суверености сваког народа је повјесно право на повјесни простор своје отаџбине. Основа суверености Црне Горе је повјесно право на повјесни простор који је Краљевина Црна Гора ослободила од османске окупације у Балканским ратовима, и на повјесни простор приморја који је од аустроугарске окупацијеу у Првом свјетском рату ослободила српска војска Краљевине Србије са српским народом Боке, Грбља, Паштровића, Кривошија… У Балканским ратовима краљевине Црна Гора и Србија су од османске окупације ослободиле Косово и Метохију, Скадар и Скадарско језеро, приморски Драч. Признате међународне мапе краљевине Црне Горе свједоче о Метохији у границама Црне Горе до 1918. године а што социјалистичка југословенска црногорска власт програмски прикрива.

Политичка идеологија досадашње црногорске партије на власти је продукт југословенског уједињења 1918. године а супротност државне доктрине Краљевине Црне Горе. Заправо, садашњи црногорски суверенисти су југословенски јањичари и „социјалистички“ суверенисти, противници православног предања као суштинског чиниоца црногорске државности и суверености, а промотери комунистичког космополитизма или кроатистичког католицизма…

ЈУГОСЛОВЕНСКА СРПСКА САМОКОЛОНИЗАЦИЈА И ДЕСУВЕРЕНИЗАЦИЈА

Југословенски пројекат је окончао владавину династије Карађорђевић, као претходно владавину династије Петровић Његош. Југословенски франкенштајнски устав је убио свог творца 1934. године у Марсељу, а потом насрнуо на српски народ. Притисак на православну цркву у Краљевини Југославији је кулминирао 1937. године ватиканско-југословенским конкордатом и уморством тровањем српског патријарха Варнаве који се супротставио Конкордату који је власт Југославије постигла са државом Ватикан, као ратном програму држава Ватикан, нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, којим би Српска православна црква била подређена римокатоличкој мисији на простору Балкана. Колико је Краљевина Југославија била под римокатоличким утицајем свједочи чињеница да је министар унутрашњих послова Краљевине Југославије у том периоду био римокатолички фратар, Словенац Антун Корошец. У Другом свјетском рату је срушена југословенска квазикраљевина, а над српским народом извршен други геноцид у 20. вијеку, непосредно спровођен од југословенских политичких нација у војним формацијама Вермахта. Поред геополитичких разрачуна великих сила, ратни распади прве и друге Југославије били су напади на српски православни народ хибридних политичких нација креираних у колонијалним политичким програмима отоманске и аустроугарске империје, а потом реанимираних у југословенском “инкубатору“ идеолошких идентитета.

Погрешним „српским“ тумачењем сврхе Првог свјетског рата и формирања Југославије, проглашавањем Краља Југославије ујединитељем српског народа, који је практично и повјесно био разјединитељ српског народа, и формирање Југославије за уједињење српског народа, суспендовано је повјесно и политичко право српског народа на уједињење, а потом потпуно онемогућено. Такође, формирањем Краљевине Југославије укинут је суверенитет Србије, који Србија до данас није потпно успоставила. Последица формирања Југославије јесте и што је српски народ до данас политички и идентитетски подијељени по питању југословенства – Срби југословенског опредјељења и данас одричу српски културни идентитет и државни интегритет, и све што би српски народ издвојило као особен културно-историјски тип. Српство, историјски изграђен културно-историјки православни појам већ у средњм вијеку, и српски народ који је настањивао простор од данашње Аустрије до Грчке, државно-политичким пројектом Југославије су сведени на правно-политичку категорију политичке нације у границама Социјалистичке републике Србије.

Последица југословенског уједињења, у српском народу, и погрома српског народа као последице југословeнског уједињења је стечено ирационално психо-политичко стање свијести – стечено (после страдања и побједе српског народа у Првом свјетском рату) услед погрешног начина ослобођења и „уједињења“ које је српски народ вјековима чекао у ропству германске и отоманске окупације, а дочекао од својих владара државно уједињење са непријатељима у рату и робовласницима у ропству, и које је резултирало геноцидним погромом српског народа од стране историјских и новог непријатеља оличеног у Југословенском комунистичком покрету, креатору новог социјалистичког модела Југославије. Симулација српског уједињења под круном српског краља, после побједничког ослобођења, која је резултирала геноцидним страдањем српског народа, код многих српских патриота је довела до психичког граничног стања свијести. Наиме, отклона од суочавања са чињеницама и покушај рационализације пропуштене повјесне прилике ослобођења које је чекано вјековима и за које су поднесене милионске жртве и побијеђен војно надмоћнији окупатор, а српски краљ спровео уједињење са непријатељем – довели су до шока и потискивања чињеница и стварности што се манифестује шизофреним националним наративом о српском уједињењу 1918. године, које се није догодило.

Све српске владе од распада Југославије до данас спроводиле су политику југословенског политичког и идеолошког идентитетског инжењеринга. И данас, са окупираном трећином територије, протјераним српским народом са Косова и Метохије, Крајине и Далмације, Србија спроводи југословенски програм српске политичке и културне самоколонизације. Као у свим бившим републикама Социјалистичке Југославије и у Србији се програмски контролишу појаве патриотизма и православне побожности. Једина политичка разлика међу бившим југословенским републикама Србијом и Црном Гором су различите политике југословенства које спроводе – у Србији Краљевине Југославије и Социјалистичке Југославије, а у Црној Гори само Социјалистичке Југославије. И данас, 30 година после распада Југославије, премијер/ка Србије је хрватске народности, а поводом актуелног дипломатског спора Србије са бившим црногорским властима због ставова о уједињењу 1918. изјавила је да сматра Подгоричку скупштину легитимном, док у Црној Гори хрватски кадрови бивше власти, доктрином divide et impera, предњаче у отпору „велкосрпском“ уједињењу 1918. године (Хрвати у Црној Гори чине три одсто становништва, а чинили су трећину кадрова претходне власти која је владала до краја августа 2020. године. У Србији, такође, Хрвати чине три одсто становништва, али држе важна министарска мјеста.)

Литература :
1. Југословенска идеологија, 1943. – Јован Дучић
2.  Југословенски 1. децембар, Завод за уџбенике, Београд  – Aкадемик Владо Стругар
3. Записи др Јосипа Смодлаке, Мост Арт – Др Јосип Смодлака

извор: https://ognjenvojvodic.wordpress.com/