Аутор: Тихомир Бурзановић

Српско питање у 21. вијеку више није само национално, територијално или идентитетско питање.  Оно је данас дубоко цивилизацијско, културно и вриједносно питање – питање правца, смисла и духовног саморазумијевања једног народа у свијету који се убрзано мијења. Послије ратова, санкција, транзиције, распада Југославије, глобализације и дигиталне револуције, Срби се налазе пред историјским избором: како опстати као народ, а не претворити се у безличну масу без идентитета.

Три појма данас обликују то питање снажније него икада: интеграције, антикомунизам и монархизам.

Интеграције – између Европе и самопоништења

Интеграције се у јавном простору представљају као спасоносни пут: ЕУ, НАТО, регионална сарадња, глобалне структуре. Међутим, проблем није у интеграцијама као таквим, већ у моделу интеграција.

Ако су интеграције процес сарадње суверених народа – оне су развој.

Ако су интеграције процес одрицања од идентитета, историје, културе, вјере и националне политике – оне су облик тихе асимилације.

Српско питање данас гласи: да ли се интегришемо као народ са идентитетом или као народ који пристаје да буде „неутрална популација“ без историјског памћења? Европа без идентитета је администрација. Глобализам без идентитета је колонијализам новог типа. Српски народ нема проблем са сарадњом – има проблем са самобрисањем. Интеграције без националне политике нису интеграције, већ капитулација.

 Антикомунизам – ослобађање  

Антикомунизам код Срба није идеолошка мода – то је историјска нужност. Комунистички систем је разорио: националну елиту, грађанску класу, монархистичку традицију, цркву, породичне вриједности, континуитет државности, морални систем

 Југославенски комунизам је посебно произвео опасан феномен: колективну кривицу Срба, док су други народи добили статус жртава и привилегованих идентитета. Антикомунизам данас не значи борбу против мртве идеологије, већ борбу против њених насљедних структура:партијских мрежа, дубоке државе, медијских система, идеолошке контроле, селективне правде, лажног антифашизма

Без стварног идеолошког раскида са комунизмом нема слободне државе, нема слободног друштва и нема здраве националне политике. Комунизам је промијенио форме, али не и суштину моћи.

Монархизам – повратак континуитета, не носталгије

 Монархизам у 21. вијеку није питање круне и церемоније, већ континуитета државности и симболичког поретка. Монархија код Срба није страна идеја – она је историјски темељ државности, права, институција и идентитета. Монархизам данас значи: идеју државе изнад партија, идеју власти као службе, не плијена, континуитет, а не револуцију, институцију, а не вођу, стабилност, а не хаос.

 Републике на Балкану су углавном постале партијократске приватне фирме, гд‌је се држава доживљава као ратни плијен. Монархијска идеја је супротна томе: држава као трајна вриједност, а не привремени плијен побједника избора. То није повратак у прошлост – то је повратак принципима поретка.

Српско питање није територијално – оно је цивилизацијско

 Српско питање у 21. вијеку није више питање граница, већ питање: Идентитета, вриједности, модела друштва, историјског памћења, духовног правца. Без суверених интеграција – нема опстанка. Без антикомунизма – нема слободе. Без континуитета државне идеје (монархијског принципа) – нема стабилности.

Српско питање данас гласи једноставно, али тешко: Хоћемо ли бити народ са идентитетом или популација без памћења? Држава или простор? Субјект или објекат? Историјски народ или административна категорија?

21. вијек не тражи од Срба да нестану. Тражи да се одрекну себе.

А то је понуда коју ниједан озбиљан народ не смије да прихвати.