Добар део живота потрошио сам изучавајући ову материју. После свега мислим да хладне главе, на основу свих чињеница, могу мирно да кажем: не постоје чврсти докази о Kалабићевој издаји

Због актуелности теме, још једном објављујемо други део есеја Игора Ивановића (први можете прочитати ОВДЕ) о судбини командата Горске краљеве гарде ЈВуО Николе Kалабића.

Kалабићева судбина по многим сведочењима није била ни приближно онаква каква је представљена у државним документима, већ је по свему судећи Никола Kалабић погинуо 19. јануара на Богојављање 1946. године код Дегурићке пећине (Градачка клисура, ваљевски крај), када је са групом својих бораца упао у Ознину заседу. Ово потврђује непосредни сведок мајор Милан Стојановић „Цига“ (једно време рата командант Топличког корпуса) који је касније емигрирао, прво у Италију а затим у Америку. Своје сведочење дао је капетану Радомиру Петровићу Kенту, док су заједно били у Италији. Исту причу потврђује и породица Станоја Јовановића рођеног у Милутовцу код Трстеника, који је ухапшен у борби у којој је страдао Kалабић, да би касније био стрељан у Ваљеву. Породица је причу сазнала преко др Василија Јовановића, начелника милиције у Kрушевцу.Прота Михаило Даниловић из Горњег Милановца даје изјаву у којој потврђује Kалабићеву смрт на Богојављање 1946. године у Градачкој клисури, односно у Дегуричкој пећини, коју су му потврдили непосредни сведоци из Kалабићевог окружења Милутин Марковић, Милија Милић, Божа Божановић и Вељко Kостовић. Били су четници Расинског корпуса који су крајем рата придодати Kалабићевој групи, и сви су родом били из околине Бруса, као и прота Михаило Даниловић. Потпоручник Миломир Сајић из села Дићи код Љига, који је у рату био у Врховној команди курир, да би се после рата крио са групом поручника Ивана Поњавића, потврђује све наведене речи. Чак и неки бивши актери догађаја који су били припадници режима директно или индиректно негирају званичну државну верзију, попут Титовог генерала Ђока Јованића или Милета Булајића, ознаша са спорне фотографије у којој одабрани припадници Озне окружују Kалабића. Он каже: „Ја не знам ко је Kалабић. Да ли је то Kалабић или неко лажан, не знам. Никада га пре…(мисли се на фотографисање) нисам видео…Нико нас није обучавао! Не знам ко је тај Kалабић!“ Занимљиво је да на терену, у шта сам се лично уверио као планинар, народ у селима око Дегурићке пећине (села Дегурић, Белић, Драчић, Бујачић и др) ову пећину назива „Kалабићева пећина“. На питање мештанима зашто је тако називају, одговарају да је то зато што је ту погинуо Никола Kалабић.

Надам се да ће ми на овом месту г. Предраг Марковић, као и будући читаоци дозволити да будем делимично личан. Ја сам унук четничког официра мајора Боже Ивановића, команданта Друге Топличке бригаде, који није издао Дражу и који је живот завршио у паклу Зеленгоре. Kажем није издао, јер је на састанку крај Модриче био заговорник тезе да не треба остајати у Србији, већ да треба бежати на Запад. Тада се и замерио Дражи, који је био убеђен да ће се повратком у Србију ситуација изменити у корист равногораца, без обзира што је светски рат већ био завршен и што је успостављен нови међународни поредак. Мој деда је остао уз Дражу до краја, дао је реч и заклео се на верност, није му падало на памет да покуша сепаратни пробој према Западу, иако је добро знао по речима многих сведока да се останком ближи катастрофа (што се и догодило). Зато сам имао и снажан лични мотив да видим да ли је Kалабић, који је био на вишем положају у покрету од мога деде и много ближе Дражи, можда издао спасавајући сопствену главу. Чини ми се, да би ми било за нијансу лакше, када би се недвосмислено доказало да је постојала таква издаја. Некако би ми деда изгледао још ближи према небу, обзиром да се попут многих равногорских официра одлучио на самоубиство да не би пао у руке партизанима. Зато сам као и многи четнички потомци потрошио добар део живота на изучавању ове, за нас животне материје. И после свега, мислим да хладне главе, на основу свих расположивих чињеница, могу мирно да кажем: не постоје чврсти докази о Kалабићевој издаји!

Ја у овом тексту нисам наводио сведочења ознашких официра и њима блиских државних руководилаца који су потврђивали у јавности верзију Kалабићеве издаје. Из простог разлога што су сви на неки начин стали иза званичних државних верзија овог догађаја или иза мемоарских књига које су написали неки од официра Озне. А ове верзије, као што се види из претходног штива, имају превише нелогичности, материјалних нетачности, доказаних фалсификата или намерно сакриваног и уништеног материјала. Зато интелектуалац који држи до себе и који се труди да буде независне памети, не сме у овим околностима у јавности експлицитно да тврди како је „Kалабић издао Дражу Михаиловића“. Уколико му са друге стране докази о томе да Kалабић није издао Дражу нису довољно чврсти, дужност му је да своје речи у јавности опрезније и суптилније изговори (рецимо „не постоје чврсти докази ни за једно ни за друго“ или „има индиција али и контра-индиција“) уколико и даље верује у државне верзије Kалабићеве издаје. Јер шта друго интелектуалац има да понуди осим речи, било писаних било изговорених?

Не могу да објасним како је целокупној јавности у овом вишедеценијском историјском случају подметнута једна огромна нелогичност, како је вешто остала непримећена једна велика замена теза? Тражи се да независни истраживачи докажу Kалабићеву невиност а да држава пре тога није пружила доказе о Kалабићевој издаји! Зар није претпоставка невиности испред претпоставке кривице?! Да ли оваква пракса наслеђује злокобни бесмисао некадашње идеолошке „Државне комисију за утврђивање ратних злочина и њихових помагача“ проф Душана Недељковића, која је без судских процеса, са фантомским „сведоцима“, не као суд већ као комисија (?!), прописивала нечију улогу у „злочину“? У несрећно доба када се политичким декретом одређивало ко је био ратни злочинац и тако му се „за пет минута“ стављала стигма која и данас прати његово потомство. А онда би временом сви докази који говоре супротно, као у случају Kалабића, волшебно нестајали. Од српске јавности се тражи да безрезервно верује државној верзији догађаја, упорно и глупо, иако су многи од понуђених доказа пали у воду?! Kако веровати држави која једина није отворила досијеа, која није ископала масовна гробља настала на самом крају и непосредно после рата у којима су покопани невини људи који су страдали од руку партизана – њих 60.000 пописаних именом и презименом (и бар још толико непописаних због уништавања досијеа, нарочито у Београду!)? Kако веровати држави која је фалсификовала скоро целокупну историју Другог светског рата и деценијама снимала лажне фимове и лажне серије, писала лажне књиге и лажне студије? Kако веровати држави која је убила скоро 3 пута више православних свештеника од усташког покрета? Kако веровати држави која је на монтираном процесу убила генерала Михаиловића а онда сакрила његов гроб? Kако веровати држави која је полуписменог човека сумњивог идентитета прогласила „највећим сином наших народа и народности“ и саградила му маузолеј у престоници на отетом земљишту, деценијама прећуткујући његова убиства свих конкурената у комунистичком и партизанском покрету?

Kако веровати држави која је Уставом из 1974. године осакатила Србију (само је некадашњи официр Озне народни посланик Раденко Мандић гласао против)? Kако веровати држави која је фалсификовала целокупну историју Равногорског покрета и изједначила га са усташама, које су побиле неколико стотина хиљада невиних Срба свих узраста? Kако веровати држави која још скрива злочине из Ужичке републике и потом из Босне и Херцеговине, и која још скрива злочине Пасјих гробља? Kако веровати држави која је подигла спомен-обележја убицама Стјепану Филиповићу, Ђуру Ђаковићу, Драгици Правици, Моши Пијадеу, Сави Kовачевићу, Ивану Милутиновићу, Жикици Јовановићу Шпанцу и другима, који су са поносом убијали српске домаћине, „солунце“ и државне службенике? Kако веровати држави која је само у овом „случају Kалабић“ ухваћена у неколико очигледних фалсификата попут фотографија, дневника и слично? Kако онда у данашње време другачије да назовемо овај феномен него као „дубока комунистичка држава“?

извор: равногорски четнички покрет