Пише: Душица Радека Ђорђевић
Гробље на ком се сахрањују само православни Срби у Витини, пре три године на Гугл мапама освануло је као „албанско православно гробље“.
Годинама уназад власти у Приштини поједине српске православне цркве декларишу као католичке, а дипломате себи дају за право да средњовековне српске манастире називају косовским културним наслеђем.
Пре дестак дана на Гугл мапи на албанском језику је албанским православним манастиром проглашена и Пећка патријаршија, духовно седиште српске цркве и место почивања моштију српских архиепископа и патријарха.
Министар културе у Влади Србије Никола Селаковић упутио је тим поводом апел генералној директорки Унеска Одри Азуле, указујући на тешку опасност која се надвила над културном баштином српског народа на Косову и Метохији.
„Тенденциозна културна експропријација“
Унеско не може да контролише Гугл мапе, каже за Косово онлајн професор Горан Милашиновић, председник Комисије Републике Србије за сарадњу са Унеском, али на Србији је, указује, да у оваквим ситуацијама, које су за њу веома непријатне, обавести надлежне у овој организацији Уједињених нација, будући да је реч о добрима која нису само на листи добара светске баштине, него и на листи угрожених добара.
У извештају који Србија сваке године пише Унеску о добрима која су на листи светске баштине, истиче Милашиновић, биће поменут овај случај, а што је, како сматра, врста тенденциозне културне експропријације којом се покушава да се српска културна добра претворе у албанска.
Означавање српских светиња као албанских на Гугл мапама он види као само један у низу притисака.
„На први поглед то изгледа као нека врста културне експропријације. Неко би рекао, па добро, није то страшно, погрешили су. Међутим, ми знамо да је то смишљено и знамо да се иза тога крије политика и да све то има своју политичку конотацију која значи стварање атмосфере у којој не постоје српски трагови, а то онда значи и српски народ на Косову и тиме независност постаје апсолутно облигатна за њихову страну“, указује он.
Оно што Србија може и треба да ради, како истиче, је да буде будна и да ниједног тренутка не дозволи губитак пажње.
Ванредни професор Факултета уметности Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици Јелена Павличић Шарић указује да претходних деценија сведочимо специфичном односу према наслеђу на Косову и Метохији, посебно према оном које је створила српска нација кроз време, а које је уништавано делом или у целости, било погрешно интерпретирано, присвајано и чија је историја фалсификована.
Све то, како каже Павличић Шарић за Косово онлајн, чини један сложен комплекс проблема и опасности по наслеђе и његов опстанак јер опстанак не карактерише само физичко опстајање, већ и опстајање његових природних наследника, оних који су корисници тих културних добара, који их доживљавају као своја, препознају вредност и идентитет тог наслеђа и желе да га пренесу будућим генерацијама.
Напади на симболе
„Срж наслеђа је препознати његову вредност у савременом добу и пренети будућим генерацијама. Управо та вредност коју препознајемо код наслеђа нас мотивише да га чувамо и да стварамо механизме заштите. А с друге стране, вредност такође инспирише одређене групе на његово угрожавање. Зашто? Зато што та вредност заправо представља и симбол оних који су је створили. Када нападнете ту вредност, заправо нападате симбол једног народа или једне заједнице и самим тим ту заједницу желите некако да таргетирате“, наглашава ова професорка која је и члан Одбора САНУ за проучавање Косова и Метохије.
Поводом означавања српских светиња на Косову као албанских на Гугл мапама на албанском језику Павличић Шарић каже да је читав случај у широј јавности прошао скоро па неопажено „јер смо се већ некако навикли да се тако нешто дешава“.
„Та навикнутост је специфичан проблем. Она нас делимично и чини лењима и уводи нас у неки исход. То је питање које треба сами себи да поставимо. Да ли смо свих ових година реаговали и шта даље?“, указује Павличић Шарић.
Како, међутим и сама констатује, када би постојао уигран механизам и јасан и добар законски уоквирен одговор на злоупотребе којима је изложено српско културно наслеђе, тог проблема вероватно не би било.
Механизми заштите који су Србији на располагању, како каже, морају ићи законским путем, односно кроз институције заштите и у том контексту помиње Републички завод за заштиту споменика културе и регионалне заводе. Уз то, додаје, Унеско шаље своје експерте и има увид у оно што се догађа и чита извештаје домаћих стручњака на годишњем нивоу о стању ових споменика.
„Али с друге стране, видимо да то није само физичко угрожавање, већ и семантичко и да се дешава на нивоу значења, и то нас опомиње да нам је потребан холистички приступ. Можда да формирамо неке нове стручне тимове који ће се бавити овим другим нивоима угрожености, можда позвати и неке експерте који ће се бавити управо овим манипулацијама које се догађају на интернету“, сугерише Павличић Шарић.
Природни баштиници
Проблем заштите културног наслеђа, према њеним речима, веома је заступљен у целом свету у подручјима која су конфликтна.
„Ти проблеми се јављају тамо где је наслеђе произвела једна заједница која је природни наследник тог наслеђа, али оно остаје на територији која је сада насељена неким другим народом, које то наслеђе не види као своје, већ га види као наслеђе других или као неко спорно наслеђе или као ‘диссонант херитаге’ (дисонантно наслеђе) како се то данас назива. У суштини то је резидуално наслеђе које остаје на некој територији где не постоје његови природни баштиници и то је данас изазовно питање за истраживаче широм света“, објашњава наша саговорница.
Како сматра, оно не треба да решавају само научници, историчари, историчари уметности, политиколози, културолози.., већ је оно такво да на врло сложен начин укључује различите интересне заједнице и појединце, као и да изузетно зависи од политичких одлука, па тако и у случају Косова и Метохије.
Ревизија као „оправдање“
И историчар Александар Гуџић каже да то што су на Гугл мапама на албанском језику српске цркве и манастири на Косову били означени као албански није први пример присвајања српског културног наслеђа већ да је реч о процесу који има дугу предисторију.
„Присуствујемо историјском ревизионизму, рециклажи историје. Косовским институцијама је неопходна прерађена, рециклирана прошлост. Политичким и интелектуалним елитама косовских Албанаца је ревизија историје потребна како би оправдали побуну 90-их година, протеривање 250.000 Срба 1999. и 2000. године, како би оправдали рушење више од 150 цркава и манастира од 1999. до 2004. године“, изјавио је Гуџић за Косово онлајн.
Историјски ревизионизам на Косову, према његовим речима, почива на четири стуба.
„Први је римокатолички идентитет косовских Албанаца, други је илирско-дардански идентитет косовских Албанаца, трећи је искључива албанска жртва и четврти је православни идентитет косовских Албанаца. Сва та четири стуба имају заједничко да су Албанци овде староседеоци, да су се Срби на ове просторе доселили у 12. веку и да су покорили Албанце, срушили њихове цркве и на темељима њихових цркава градили своје цркве и манастире. Историјска конструкција која почива на та четири стуба потребна је политичким интелектуалним елитама косовских Албанаца како би оправдали све оно што су радили 1999. и 2000. године“, наводи Гуџић.
Озбиљна наука, истиче он, одбацује такве историјске конструкције и такав историјски ревизионизам, а објављен је и низ уџбеника и књига које оповргавају псеудонаучне теорије политичких и интелектуалних елита косовских Албанаца.
Ни инсистирање на историјској истини у овом случају неће уродити плодом, мишљења је Гуџић.
„Намера политичких интелектуалних елита косовских Албанаца је да они инсистирају на својој причи и њих не интересује шта људи од науке говоре. И ово ће се, бојим се, наставити и у будућности. Крајњи циљ косовских Албанаца је да преузму цркве и манастире, без обзира на то шта о томе мислила званична наука“, наглашава овај историчар.
Иначе, професор Милашиновић подсећа на ситуацију када су се српски средњовековни манастири на КиМ уписивали на листу Унеска (2004. и 2006. године) у којој се, како каже, на потпуно волшебан начин као завршна дефиниција појавила „средњовековни манастири на Косову“ иако је у процесу номинације стајало „српски средњовековни манастири на Косову и Метохији“.
„То је било тенденциозно од стране држава које су хтеле да на неки начин помогну Косову да и на овај начин оствари потпуну самосталност и да једног дана аплицира да буде редовна чланица Унеска, што су и покушали 2015. године. Ми смо успели да са доста напора променимо текст тог уписа и да у тексту, не у наслову, напишемо да је реч о српским манастирима на Косову“, каже Милашиновић и додаје да се ту није радило о чињеницама јер су оне јасне, већ о перфидности и о врсти специјалног рата, у коме се користе и најмање могућности.
извор; косово онлине
