Пише: Тихомир Бурзановић
Најава увођења отворених изборних листа у Црној Гори долази у тренутку када је повјерење у политички систем на историјском минимуму, а партије све више личе на затворене кругове моћи. У таквом амбијенту, идеја да грађани добију прилику да, осим странке, бирају и конкретне кандидате – звучи као пријеко потребно освјежење.
Међутим, између политичке теорије и балканске праксе често стоји дубок јаз.
Суштина предложене реформе је једноставна: уместо да партије одлучују ко ће у парламент, ту улогу би дјелимично преузели бирачи. На папиру, то значи већу одговорност посланика, слабију контролу партијских врхова и више простора за нове, аутентичне кандидате.
Али да ли је то заиста тако?
Искуства показују да отворене листе не укидају моћ партија – оне је само трансформишу. Умјесто да се борба води између странака, она се преноси унутар самих листа. Кандидати постају конкуренти једни другима, а политичка утакмица све више личи на трку ресурса, видљивости и личних мрежа.
У таквом систему, предност не стичу најспособнији, већ најекспониранији и најбогатији. Кампање постају скупље, а политика још зависнија од неформалних центара моћи. Умјесто јачања демократије, добијамо њену персонализовану верзију – у којој појединци граде сопствене „клијентелистичке мини-системе“.
Додатни проблем је ризик да отворене листе ослабе и оно мало унутрашње кохезије коју странке имају. Умјесто програмске политике, добијамо унутарстраначке сукобе и борбу за преференцијалне гласове. Политика се тако помјера са идеја на маркетинг.
Ако неко тражи реалан примјер како овај модел функционише у региону, довољно је погледати Босну и Херцеговину. Тамо отворене листе постоје годинама, али нису донијеле суштинску демократизацију. Напротив – етничке и партијске подјеле остале су доминантне, док је клијентелизам добио нову, персонализовану форму.
Бирачи, додуше, имају формалну могућност да „помјере“ кандидате на листи. Али у пракси, та могућност ријетко мијења кључне политичке односе.
Шта то значи за Црну Гору?
У систему који је већ дубоко централизован и у којем партије контролишу ресурсе, медије и кадрове, отворене листе саме по себи не могу бити чаробно рјешење. Без транспарентног финансирања кампања, јачих институција и стварне унутарстраначке демократије, ова реформа лако може остати на нивоу форме.
Другим ријечима – систем може изгледати отвореније, а да суштински остане исти.
То, наравно, не значи да отворене листе треба одбацити. Оне могу бити корак напријед, али само као дио шире реформе. У супротном, ризикујемо да добијемо још један политички експеримент који ће више служити као маркетинг него као стварна демократизација.
И зато кључно питање није да ли су отворене листе добре или лоше. Питање је много једноставније – и много непријатније: да ли политичке елите заиста желе да подијеле моћ са грађанима, или само да јој промијене облик?
