Пише: Момо Јоксимовић
Ћехотина извире у Вранешу , у крилу Блишкова, тамо гдје камен памти више него људи. Њен извор није само вода што провире из земље, него дах планине, хладна и бистра, мисао природе. Ту у камену зјапи велико врело а над њиме пећина-као отворена уста историје. У тим водама живе пастрмка и липљан, племените рибе чистих ријека, знак да је вода жива и здрава, као што је некад био и народ овога краја. Њену воду пију и људи и стада, и јелен и срна, и лисица и међед.
У ријеку Ћехотину сливају се домаћини Блишкова, Коврена, Слатке, Горица, Водног, Вруље. Сваки домаћин је доносио по једну причу, по један живот, по једно име. Зато Ћехотина никад није била сама-у њој је сабран читав Горњи Вранеш.
Некад су на њеним обалама одјекивала бројна стада, звона стоке и кораци рибара и ловаца, а испред њих су трчали вјерни пси. Вода је знала ко пролази и зашто долази. На њеним тихим мјестим домаћице су прале вуну, поњаве и рубље, и у тој бистрој води испирале умор и бриге. Док су руке радиле, душа се смиривала, а ријека је све прихватала брез питања.
Крај Ћехотине су преноћиле бројне породице па и храброг браства Којовића,онда када су притиснути тешким турским зулумом, морали да се с8еле.Ту су остављали и огњишта и куће у срцу, а узимали само наду да ће неђе бити лакше. Ћехотина их је гледала и памтила, јер она зна шта значи растанак.
У њеним хладовима одмарали су се хајдуци. Ту је лице водом умивао чобанин, а и четобаша и хајдук Стари Вујадин, рођени Којовић са Горица,који је хакдуковао са Стариниом Новаком са Романије. Ћехотина је видала и оружје и ране, али и правду коју су тражили они што нијесу имали другог суда.
Она памти полом недужнихн људи из Перемћана, Крупица, Варина, Чавња, кад су невина огњишта угашена а душе остале да лебде над водом. Ту је тишина најдубља, јер ријека зна да нека страдања не траже ријечи, него поштовање.На њеним обалама рањени јунаци су испирали ране, хладили бол и лијечили и тијело и душу. Ћехотина је скидала крв и сузе, а враћала снагу. Ћехотина је била љекар без књиге и молитва без гласа.
Ћехотина није само ријека љепоте, она је и ријека памћења. Из Марића бездана и из Шевара крај Пониквица, њене воде знају за крике који су ломили о камен. У тај бездан бачени су недужни краљеви официри, везаних руку и чисте душе. Поломљени, бачени у безданицу јаму, дозивали су недужни мученици и сужњи да их спасу, али спас није дошао. На мукама су умрли, а срамота је остала да тече заједно са водом. И нико од оних што су зло чинили није претекао- јер ријека све памти, а правда , ма колико каснила , стигне.
Ћехотина ниже воденице као ројанице. Свако коло што се окретало мљело је жито и вријеме, хранило куће и чувало живот. Њене обале биле су пуне дјеце, смјеха , првих корака и првх љубави. Ту су момци и дјевојке, здрава и бронзана чела, учили шта значи љепота- не она што гледа , него што се живи.
Код Матаруга ријека се смирила и направила велико језеро, пуно рибе и живота, као да је ту стала да одмори и да се загледа у себе. А онда наставља даље, носећи поздраве : у Дрину, па Саву, у Дунав све до Црног мора. Тако Вранеш, преко Ћехотине , разговара са свијетом.
Поред њеног извора пролази пут. Њиме одлазе људи, али остају дјетињства и успомене. Јер ко се једном напије воде Ћехотине, тај у себи носи нешто што не пресушује.
Ћехотина је ријека љубави и љепоте, али и истине.Тиха, а ледна , питка и снажна. Чиста, а тешка од памћења. Она не виче- она тече. И баш зато и траје.
И данас, кад тече мирно, она у себи носи све: и стадо и поњаву, и хајдука и домаћина, и дијете и изгнаника, и крв и рањеника. Њена љепота није само у бистроти, него у истини коју не крије.
Ћехотина није обична ријека. Она је жива књига Вранеша. Ко умије да је слуша,чуће све.
