Пише: Момо Јоксимовић

Слава представља један од најстаријих и најзначајнијих обичаја српског народа. Она није само  религијски ритуал, већ и културни коријени славе и традиције. Слава или крсно име означава дан када се породица молитвено сјећа свог заштитника- светитеља који чува дом и све његове чланове. Овај празник се преноси с кољена на кољено, најчешће по мушкој линији и  представља духовну везу међу генерацијама. Слава има  дубоки културни  и симболички значај у животу Срба и Вранеша.

Коријени славе потичу из времена прије пеузимања хришћанства. У старој српској религији постојао је култ кућних духова и заштитника домаћинства, који су чували породицу и имовину. Када је српски народ прихватио хришћанство, ти су обичаји добили ново значење- мјесто паганских  духова заузели су хришћански светитељи, а стара вјера је прожета новим духом.

Тако је настала хришћанска слава- јединствен обичај који не постоји ни у једном другом  народу у овом облику. Обичаји крсне славе се срећу код римокатолика у Боки Которској, Конавлима , западној  Херцеговини, Далмацији, код Албанаца  римокатолика  у сјеверној Албанији, код неких муслиманских породица у Босни и Рашкој, Полимљу, код остатака православних Срба.

Слава је најважнија непрекинута традиција коју наш  народ  чува по сваку цијену још од 7-ог вијека до данас.

Слава се преноси   као  највећа светиња, а њено обиљежавање није престало ни у најтежим временима- у росптву, под Турцима, ратовима или  безбожним системима. Она је била  духовно уточиште и чувар идентитеа народа.

Слава се обично преноси са оца на сина, али у случају да нема мушких  наследника, може је наслиједити и неко други из породице, како би се очувао обичај и име светитеља. Слава се слави сваке године на исти дан,  према црквеном календару. У неким  домовима, ако је слава у вријеме поста, организује се двије трпезе-јена посна на сам дан и друга мрсна наредног дана (покладна слава).

Припрема за славу почиње раније. Кућа се чисти, украшава и све се припрема у духу свечаности и благочешћа. На дан славе ујутру, сто се прекрива бијелим чаршафом, који симболизује чистоту , мир  и благослов.  На сто се ставља : -Славски колач; Жито (кољиво); Свијећа ;  Чаша вина и света вода.

Сама трпеза зависи од природе празника : ако слава пада у вријеме поста, спрема се посна храна ( риба, пасуљ, сарма без меса, посни колачи), а  ако није пост, онда се припремају мрсна јела ( печено и кувано месо, сир, пршута, сарме са месом, колачи , вина). У многим домовима се води рачуна да се све припреми са љубављу и у миру, јер се вјерује да све што се тог дана ради треба бити  благословено и честито.

Централни дио славе је обред сјечења славског колача. Кад свештеник  дође у дом, пали се славска свијећа, колач се прелива  вином, и  домаћин га заједно са свештеником подиже и окреће три пута у круг, изговарајући:

„У име  Оца и Сина  и Светога Духа , Амин“.

Том  приликом се обично пјева „Свети Боже“ или тропар светитељу.Послије молитве, колач се преломи, три пута се окреће погача са ријечима :“Јест и биће“, па се  дио поједе као благослов, а остатак се оставља на столу. Жито се једе у спомен на претка, као знак вјере у вјечни живот.

На славу долазе родбина, кумови, пријатељи и кмшије. Гости обично долазе током дана, честитају славу и задржавају се умјерено, да би други могли доћи. Приликом уласка у кућу гост каже:

„Срећна слава  домаћине, да је у здрављу и весељу славиш“, а домаћин одговара :“Бог ти добро дао и срећно било“.

На слави се говори о лијепим стварима- о здрављу,породици,  благостању и  духовности. Не приличи говорити о политици, новцу или свађама, јер је слава дан мира, заједништва и помирења.

Српски народ има много светитеља за заштитнике, али се  неке славе посебно истичу по бројности : Свети Никола, (Никољдан), Свети Јован Крститељ (Јовандан), Свети Архангел Михауило (Аранђеловдан) ,  Света Петка (Петковдан), Свети Димитрије (Митровдан), Свете Цвијети.  Свака од ових  слава  има своје посебне обичаје, али им је заједничка дубока духовна симболика и осјећај породичне заједнице.

Слава је дан радости, вјере и захвалности—тренутак када се окупља породица, сјећају се преци, и благослов свеца заштитника преноси се на  нове генерације. Она повезује старе и младе, живе и упокојене, земаљско и небеско, и зато заузима посебно мјесто у српској духовности. Слава је више од свечаности-она је живи мост између предака и потомака. У њој се чува  памћење рода, кроз молитву, хлеб и свијећу, као тихи завјет да се не заборави ко смо и одакле смо. За српски народ слава представља породични храм у дому, у коме свако нађе своје мјесто  без обзира на вријеме и прилике. Слава учи јединству,праштању и љубави, и зато остаје један од најдубљих стубова  нашег идентитета. Кроз славу , српски народ вјековима чува свој дух, своју вјеру и своју традицију, преносећи благослове са кољена на кољено.

Нема  Србина који није славио Славу. Карађорђевићи су славили  Светог Климента; Милош Обреновић Светог Николу;  Птеровићи –Његоши  Ђурђевдан; Немаљићи  Светог Стефана, Светог Архангела Михаила;  Војислављевићи Светог Сергија и Вакха;  Никола Тесла  Свтог Георгија; Дража Михаиловић Светог Николу; Новак Ђоковић Аранђеловдан,  сви су славили славу као јединствен српски обичај.

Обнављањем модерне Србије, на предлог Николића, ректора  српског Ликеја у Крагујевцу, 2.јануара 1840.године и одлуком  Совјета Књажевства Србског отпочела је  и прослава Светог Саве као  школске славе , како у Књажевини Србији, тако и у Књажвини Црној Гори, док данас  све важније инститруције и предузећа имају и своју Славу.

Слава није само обичај, већ живи завјет између породице, предака  и Бога.

У слави се сусрећу вјера,памћење и благодарност, а дом постаје мала црква.

Чувајући славу,чувамо свој идентитет, коријен и духовну вертикалу народа.

Слава нас учи смирењу,заједништву и да је благослов већи када се дијели.

Док се свијећа пали и молитва узноси, срце зна ко коме припада.

Док год у српском дому гори славска  свијећа, зна се да вјера , род и образ нијесу угашени.