Пише: Момо Јоксимовић
Ријеке се обично мјере дужином и ширином, дубином корита и брзином тока. Али Љубовиђа се не може мјерити бројевима. Она се мјери памћењем, сузама и осмијесима,корацима предака и сновима потомака. Она није само вода што тече кроз Вранешку котлину-она је жива прича народа који је уз њу настајао, страдао , живио и опстајао.
Љубовиђа настаје код Павина Поља, тамо гдје се састају потоци и рјечивце из брда и кршева што нагоне, као рјечице од Коврена, Граба, Кичаве, које је праве и хране својиом брзином и чистотом. Настаје у Павином Пољу, које доби име по Пава Радовићу, из Драшковине, чија су поља лежала поред Кичавнице . Та земља није била само Пава Радовића, нити само његова својина, него знојем и муком освојена, као што се и ријака не да без труда. Тако се већ на самом почетку Љубовиђа везује за име човјека , по коме је је мјестио добило, за име, за дом , за живот Пава Радовић, да вјечно траје. На поље Пава Радовића, надовезује се и његова имовина звана Поповина, која се протезала сва до манастира у Ридове. На пољима Пава Радовића, силни паша поставио је своје касаре,чије зидине и данас стоје, као и вода на којој се паша умивао, купаио, и данас се зове Пашина вода.
Та вода је отпор давала сили неправди па је муке је наставила да тече и кривуда кроз Вранешку долину, не журећи, као да се зна да све стиже на вријеме. Њено корито није право јер ни живот овога краја никад није био прав и лак. Свако њено окретање подсјећа на историју –час мирну, час бурну. Напајала је стада и људе, њиве и воћњакеђ, давала снагу земљи да рађа и човјеку да опстане. Без Љубовиђе Вранеш не би био оно што јесте.
На њеним обалама одрастале су генерације. Ту су се дјеца први пут купала, учећи хладноћу воде и храброст срца.
У њеним вировима купали су се момци и дјевојке, стидљиви погледи су се сусретали, а љубави започињале тихо, као што и ријека тихо шапуће камењу. Није слуучајно што носи име Љубовиђа- јер је у њој увијек било љубави, оне чисте и исконске, каква се рађа само у природи и слободи Вранешког краја.
Рибари су знали њене тајне. Пецала се плашљива пастрмка поточара,у тишини,уз стрпље и разговор с водом. Ко је знао да слуша Љубовиђу, тај је знао и гдје риба стоји и кад ће киша , и каква година долази. Она је била учитељ, као што је била и хранилица.
Али Љубовиђа није памтила само радост. Она је памтила и буне и ратове, ропство и ослобођење. Видјела је војске како пролазе, људе како бјеже и враћају се, крв како се мијеша с водом и сузе које у њу падају. Њене обале су слушале заклетве и опијела,пјесме слободе и шапате страха. Ипак,она је наставила да тече- истрајна и мирна,као вјера да зло није вјечно.
У најтжим временима, Љубовиђа је гајила наду. Њен шум је људима говорио да ће доћи бољи дани, да ће живот опет побиједити. Она је била тиха утјеха и невидљива снага. Када је човјек губио све, ријека је остајала-и тим остајањем учила да се човјек у Вранешу мора одржати.
Зато је Љубовиђа више од ријеке. Она је завичајска нада, сјећање које не блиједи и буђење које се преноси с кољена на кољено. Она је трајање упркос свему. Као што камен у њеном кориту остаје и кад вода надође, тако и народ уз Љубовиђу остаје упркос временима.
Кад данас човјек стане на њену обалу и погледа ток, не види само воду. Видјеће дјетињство, претке, љубави, муке и снагу. Видјеће себе. Јер ријека и човјек су слични-обоје теку , обоје носе ожиљке, обоје траже своје ушће.
Љубовиђа, ријека над ријекама,ријека наше младости, ријеко моја, ти си крв овога краја. Док ти течеш ,тече живот. Док те има, има и нас.
