Пише: Момо Јоксимовић

Прича о Лијесци и ријеци Љештаници почиње тамо гдје се камен и вода разумију без ријечи,а памћење краја тече исто онако тихо и упорно као сама ријека.

Лијеска са три засеока: Вукановићи, Средње село и Сребреница, са некада сто осамдесет кућа, најудобнији крај за живот у Вранешу, скоро свака кућа је имала извор, а село: њиве оранице, воћњаке, шуме, а од 70-их година прошлог вијека и струју. На Љештаници су биле воденице, ваљаонице, вуно влачаре и пилане.У горњем дијелу  корита ријеке, налазе се велике наслаге сиге, одакле су саграђене многе куће у селу и цркве у Вранешу и шире.  

Љештаница је била мјера времена- кад се радило,  кад се одмарало и кад се страдало.

Село је уз њу учило да живи: да оре и коси, да пере и меље, да воли и тугује. Зато се у Лијсци не каже само „ријека тече“, већ „ријека памти“. Јер све што је прошло кроз ово село, прошло је и кроз Љештаницу–и радост и мука и живот и смрт.

Живот у селу се мјерио по ријеци Љештаници- кад набуја, кад се смири, кад окрене воденице и кад напоји стоку и човјека. Без ње Лијеска неби била оно што јесте, јер је  све у селу било везано за њен ток.

Љештаница дуга седам километара, извире снажно и хладно из планинског вијернца Мркодоли из језера које се налази у дубини планине, такозвана „Лештанска пећина“.Стотињак метара од извора прави водопад „Скакала“ који живи цијелу годину, а у вријеме великих киша и топљења снијега на планинама: Капа,Копривица и Мркодо изгледа величанствено, са ширином и висином од преко 200 метара, а о чему у Општини Бијело Поље постоје егзактни подаци.

Од извора тече кроз село и клисуре дубоке и по сто метара. Прима  Брезовски поток, Црвени поток и Врело што је снажи, да би се на крају  утоплила и сестрински загрљај у Љубовиђу у луци Дрљевића, носећи са собом све што је видјела и запамтила.

На Љештаници је било пет воденица`Мрдачких а по једна :Дамјановића, Симовића, Бошковића, Радовића, Новаковића. Нијесу биле то само грађевине од камена и дрвета, већ мјеста гдје се сусретао свијет, ту се чекало на ред , разговарало, распредало и дијелила судбина.

Воденице су подигнуте уз ријеку, од камена и тешких брвана, са кровом од шиндре што памти и снијег и сунце. Оне су  радиле и дан и ноћ. У њима се мљео јечам, раж, кукуруз, пшница, хелда, за сва села и шира околна мјеста. Зборило о свему: о љетини и суши, о стоци, о свадбама и сахранама о ратовима и надама. Воденичка камења су мљела жита, а ријечи су мљеле бриге.

Када се крене у воденицу, не носи се само врећа жита- носи се прича. Људи су чекали на ред сједећи на камену, дрвену клупу, уз ватру  зими  и у хладу љети.  Око воденице се учило стрпљење.Ту су се млади загледали, стари савјетовали, а дјеца први пут осјећала тежину рада. Није било куће у Лијеци да бар једном није чекала свитање уз воденицу. Она је хранила село, али га је и окупљала, држала на окупу као што камен држи воду у кориту.. 

Ноћу се чуо шум воде, тупи ударац камена и шкрипа дрвета. Лампа или луч освијетлили би лице воденичара, а сјенке играле по брашњавим зидовима. Водениочари  су знали преспавати на слами, клупи, чувајући жито и слушајући  ријеку како прича своју причу. Она је ријека памћења, дубока и упорна, као судбина вранешког човјека..

А ријека—она је све памтила. Памти ткања и прела, прања вуне, поњава , а младост се купала стидљиво, крадом, под  скривеним погледима који су рађали љубави. Памти смијех дјевојака и шапат момака, док је вода носила тајне доље ниже, да их нико не чује осим камена.

Памти ријека и тешке дане, чивчије, косце и рају, зној што се мијешао са ријечком водом, муку која се није имала коме исплакати. Памти дане у злу, и терор злогласних Каљића, и српске вранешке главе однешене падиши на поклон у Цариград, и оне на мосту на Лиму да висе и да их гаврани кљују. Памти и Бећира управника казе у Шаховићима, када је обувао каљаче да не опрља ципеле, док је на његовом гумну одједном врло тридесет крстина са пет азгиних коња.Памти и турску касарну  у Лијесци са петстотина низама, који су чували границу према старој Црној Гори.  

Памти и воденице и камење што се окретало споро али праведно, мљело је и жито као што је вријеме мљело  људске судбине.

Ова ријека зна све. Зна ко је волио, ко је страдао, ко је отишао и ко се никад није вратио. Зна имена која се више не изговарају и  гласове који су утишани,  али нијесу угашени. Јер док она тече, тече и сјећање.

Памти Раоничку буну, Блкаснке и Први и Други светки, све погибије и поразе и побједе. Памти и на стотине ђака који су ишли у школу, сада ријетко којег види.

Памти у Лијеску све домове Мрдака, Зејака, Дамјановића, Чабаркапа, Симовића,Бошковића,Бојића,Радовића,Кркаловића, Крговића. Свака кућа имала је свој извор и своју причу, а све те приче сливају се у Љештаницу као што се потоци сливају у ријеку. Памти и  малу пилану Јакова Мрдака са 12 тестера, која је радила изеђу два рата и велку социјалистичку пилану формирану педесетих и када је сагорела шездесетих година прошлог вијека , и била је главни привредни објекат општине Томашево.

Међутум ,живот у Лијсеци је  дуго био складан, било је ту, воденица, стада , сиге од које су саграђене бројне цркве, куће и манастири, а ријека је хранила земљу и  човкјека.

Али Љештаница није памтила само љепоту и труд.Она памти и љубави и растанке, крв и  муку, страдање и прогоне. Памти и страхоте комунистичког терора,када црвена банда на муке и на правди Бога искасапише најугледније домаћине из Вранеша,и заслужне ратнике, чији је  допринос вреднован највећим признањима државе тог времена и то: Стевана Мрдака и Милована Јоксимовића. И те крике тај непребол, те јаде и патње недузжних , јауке и врисак од бола попут Исусових мука, и Бог  за њима пусти сузу, Љештаница је чула, виђела, као што је запамтила и издајнике, организаторе и убице тих људи. Она памти и путнике и пролазнике, јер је уз њу ишао и главни пут за Соколац, Писану јелу, Барице, Стожер, Крупицве и даље за Пљевља.

Љештаница није само ријека – она је , жива књига у којој су уписани рад, страдање,наде и трајање једног народа.

И док тече, она и даље прича- тихо али истинито- свакоме ко зна да стане,  ослушне и разумије.

Она није само вода што се пробија  кроз  камен и земљу. Она је ријека  памћења.Тиха, хладна и пркосна, одвжна и бучна и упорна, као судбина вранешког човјека. Тече кроз клисуре и кроз вријеме, кроз љепоту  и страдање, кроз  смијех и јауке, и ништа не заборавља.

Памти како су њене обале биле огледало живота, и муку која се није имала коме исплакати.Памти кораке што су дрхтали и погледе који су се последњи пут окретали огњишту.

Памти и воденице- те храмове рада и стрпљења. Зна ко је волео, ко је страдао, ко је отишао и ко се никад није вратио. Зна имена која се више не изговарају и гласове који су утишани, али нијесу угашени. Јер док  она тече, тече и сјећање.

И зато она није само ријека.Она је жива књига народа.Она је молитва без рјечи.Она је истина што не стари.

Док год тече- ми трајемо. А кад једном стане, неће стати у њој живот, већ у нама заборав.

И зато ако икад утихне њен шум, не тражи разлог у камену  ни у тишини.Тражи га у нама. Јер ријека ће опростити све- само  заборав неће. Кад  престанемо да је памтимо, тада ћемо први пресахнути, а она ће  остастати као нијеми гроб нашег имена.

И нека зна свако вријеме и сваки човјек: крв невиних не упија земља, него памћење. Ко је дигао руку на везане, невине, на мучене, на оне без гласа и  одбране- нека му  ријека не опрости, нити му сан буде миран. Нека га стигне крик, болни вапај Стевана и Милована, и свих страдалих од комунистичког трерора, и голоточких мученика и невиних страдалника, нека га стигне тишина имена која се више не помињу, и терет истине од које се не може побјећи. Јер злочин над недужним не стари, не зараста и не нестаје-он стоји као камен на души народа, док га истина не изговори и памћење не освети правдом, а не мржњом.

И зато нека ријека не буде судија, већ свједок.Она не виче, не оптужује, не диже руку- она памти. У њеној тишини стоје имена недужних, њихове патње и недоречене молитве.

А вријеме може да пређе преко свега, али  вода Љештанице која је једном видјела истину више је не може забортавити. Док она тече, живјеће и опомена да се не побјеђује мржњом, већ  памћењем које не да да се понови. Љештанице водо мила, сузо из ока,прими у своје памћење имена оних који нијесу дочексали правду на земљи. Нека им ријека Љештаница буде покров, а камен свједок, да нијесу страдали узалуд. Очувај нас од заборава, јер заборав је  друго умирање.Научи нас ријеко да памтимо без мржње, да  опомињемо без освете и да ходамо усправно, носећи истину као кандило. Док вода Љештанице тече, нека тече савјест у нама, да  се зло више никад не понови, а недужни вјечно остану у миру.