Пише: Момо Јоксимовић, предсједник Партије Пензионера
У времену када смо окружени вијестима о проблемима, сукобима, изазовима, човјек се с правом запита: имали још мало мјеста за радост ? Гдје се она скрива, како се живи са њом, и најважније- како је сачувати у годинама када нам је душа већ много тога и чула и видјела и срце већ много тога претрпјело.
Ово су питања која, иако лична, заслужују јавни простор. Зато их и постављам, не као политичар, већ као човјек, као пензионер, као неко ко зна шта значи борити се , чекати и памтити.
Шта је радост?
То је интензиван, али често краткотрајан осјећај унутрашњег испуњења, задовољства и позитивне узбуђености, која настаје као реакција на нешто лијепо, значајно или дирљиво.Она је : емоција- природна и урођена; субјективна- свако је доживљава на свој начин, и често долази изненада, из малих ствари.
Радост није луксуз. Није ни награда за успјех, нити тренутак еуфорије. Радост није бука. Није парада, ни велики наслов. Радост је прије свега стање духа. Она долази изнутра, не извана. Настаје у тишини. Живи у малим стварима. И што је најважније, не тражи много-само да је препознамо.Често она је оно најтише у нама- кад те неко сјети без повода, кад унук први пут каже „ђеде“, кад сунце у октобру грије као у мају. Радост је оно што нас подсјети да смо живи, не само зато што дишемо, већ осјећамо.
У доба младости, мислимо да је радост велика, гласна, бурна , необуздана– нови аутомобил, положен испит, посао, путовање. За нас старије, годинама научимо да она не мора да буде олуја, премјести се у други простор- у смиреност, у понављање, у породицу у меморију. Довољна је искра. Поглед страрог пријатеља. Ћерка која донесе колач „по рецепту бабе“. Успомена која мирише на јесен , на врућу ракију, на породични ручак недјељом. Радост је кад нас се сјете. Кад нас не забораве. Кад нас поштују. Радост је и кад улази бадњак у кућу. И кад стигне глас да је дијете дипломирало. Да се ћерка испросила , син довео невјесту. Кад се роди унук. Кад те жена похвали. Кад ти кажу син личи на тебе. За све зашто муштулук награђујеш.
Радост се не купује. Радост се живи. Она није стално присутна, али кад дође, знамо да је то оно због чега вриједи чекати, радити, опраштати, живјети, бити бољи.
Радост се јавља и као отпор.
Живимо у времену у којем се много тога мјери новцем, брзином и корисношћу. У таквом свијту , радост – нарочито радост старијег човјека– изгледа као тихи отпор. Она не виче, али траје. Она не осваја, али оснажује.
Када се пробудите без болова, то је радост. Када неко назове само пита „како си“, то је радост: Када унук прочита пјесму у школи коју сте ви рецитовали—и то је радост. У свему томе има једна скривена снага–снага која нас држи усправним упркос годинама, упркос недаћама.
Како се живи с радошћу ?
Прије свега са захвалношћу. Са стрпљењем. Са спремношћу да дијелимо, не само оно што имамо, већ и оно што јесмо. Радост није само у примању. Она нараста када дајемо другима. Насмијеш дијете у реду испред продавнице, даму која носи цегер а има гиздав и лијеп корак, и цијели дан ти је лакше и лијепо. Позовеш комшију да попијете кафу- и осјећаш се корисно, живо. Свако јуто кад устанеш је поклон. Свако сједење за сто-богаство. Свако „добар дан“ од комшије- знак да још припадаш некоме.
Живјети с радошу не значи живјети без проблема. Напротив. То значи препознати љепоту упркос њима. То значи да смо преживјели ратове и кризе, и губитке- и да у нама и даље има свијетла. Да нас живот није потрошио већ обликовао.
Радост дође и као наслеђе. За нас , генерацију која је изградила темеље овог друштва, радост више није лична ствар- она постаје наслеђе. Наше унуке и праунуке учимо не само ријечима, него примјером- да се живи с мјером, с поштењем, са срцем. Да се цијене обичне ствари. Да се не трчи за сјајем ако не грије.
Радост се не преноси као имовина, него као дух. Ако научимо младе да у очима старијих виде мудрост, а не терет- онда смо направили добру ствар. Ако их научимо да сједе са бабом и ђедом као са пријатељем, а не као са неким ко је „прошао вријеме“, онда има наде.
За нас пензионере, радост има посебну боју. Она не долази више из пословних успјеха или каријере, већ из унутрашњег задовољства, односа с другима, и личног смисла. Ако је живјела смисдлено, доживљава интегритет и радост. Радост што може помоћи унуцима, пренијети знање, помоћи.То је боја зрелости. Радост је кад видимо да смо оставили нешто добро иза себе. Радост кад схватимо да су највеће побједе оне у срцу, не на насловним странама.
Можда ће неко рећи да је радост пролзна. Радост више не долази сваки час. Али управо у томе је чвор. Она долази као гост –не најави се, али је увијек добродошла. И кад једном уђе, остави траг. И тај траг нас грије дуго, дуго.
Зато , чувајмо радост. Њежно. Као ријетку фотографију у старом албуму. Дијеломо је , као хлеб на столу. Препознајмо је у малом- јер у томе је велика тајна живота.
Радост дође и као љепота обичних дана. Можда се више не радујемо као некада. Можда су нам покрети спорији, али су нам мисли дубље. Можда смо тиши, али смо присутнији. У томе лежи снажна духовна врста вредости- она која не зависи од тренда, ни од политике, ни од моде.
Та радост је тиха, али дубока. Она не стари. Она се не троши.И у сваком од нас- ако јој дозволимо она живи. Његујмо је. Дијелимо је. И чувајмо је, јер радост је највреднија тек када се препозна у свакодневници.
