Пише: Тихомир Бурзановић
Када личност постане важнија од државе, институције губе смисао. Црногорска политика већ деценијама подсјећа на позорницу на којој се мијењају глумци, али сценаријо остаје исти. У средишту политичког живота не стоји идеја ни јавни интерес, већ лични его. Политичари често наступају као протагонисти сопственог филма, у којем су они и сценаристи и режисери, док грађани имају споредне улоге — статиста.
Егоизам и егоцентризам код црногорских политичара највидљивији су у тренутку када се одговорност замијени самохвалисањем, а власт претвори у лично власништво. Умјесто да буду представници народа, многи политичари себе виде као центар политичког универзума. Критика се доживљава као напад, а свака сумња у њихову одлуку као издаја.

Коријен тог менталитета лежи у слабости институција и у традицији персонализоване власти. Када систем не функционише, личност постаје замјена за закон, а политичка воља за правду. У таквом окружењу власт се не дијели, већ се чува као лична имовина. Зато је тешко развити културу одговорности — јер его не познаје границе.
Посљедица је очигледна: друштвена стагнација и губитак повјерења грађана. Људи се повлаче, постају апатични, увјерени да је политика простор у којем преживљавају само најгласнији, а не најкомпетентнији. Црна Гора тако остаје заробљена између жеље за промјеном и навике да власт има своје „газде“. Вријеме је да се та парадигма промијени. Политика не смије бити продужетак личне сујете, већ служба општем добру. Тек када его уступи мјесто одговорности, Црна Гора ће моћи да продише као заједница, а не као збир личних амбиција.