Пише: Момо Јоксимовић

У српском језику, чакар је „четвороугаоно звоно од плеха..које се ставља на овна у стаду.“ Под тим именом и функцијом , чактар се јавља у цијелој Црној Гори, свој Херцегоивини, највећем дијелу Косова (тамо гдје живе Срби и Црногорци), затим на Шари, Златибору, Златару, у свој Босни гдје има сточара. У Црној Гори, чактар је уз остало, био и престижан симбол доброг домаћина, светиња која се чувала у кући чак и ако нестане и домаћин и стадо.  Домаћину је било џаба да има не знам колики  буљук оваца, ако  није имао угича чактара и правог предводника за ту улогу. Ован је посебно припреман за ту ролну. Није му се стригла вуна око врата , усмјеравали су му рогове у вис , везали жицом  да би били и коврџави , стављали му украсе на роговима и врату. Он је посебно биран и припреман за ту улогу. Чак су угича знали да дресирају и науче да на звиждук и позив чобанина поведе сво стадо к њему.  Међу домаћинима је постојало ривалство ко ће имати бољег угича са гласнијим чактаром, а најпознатији су били „пећки чактари“, „ призренци“, „мостарци „, „скадарски чактар” ,  па „сарајевски“, а најскупљи из Истамбула. “. Ован је чактар носио на дрвеном оковратнику, тељегу,-лучцу -, који се правио од  ораха, трешње, јасена или јавора, а најбоље је било од тисовог дрвета. У сваком лучцу је  морало битии мало тисовине, да чува угича и стадо  од „злих очију“.

Чактар је имао снажно симболичко значење, није био само украс, већ и средство за разликовање стоке и као понос дома.

Чактар је био јасан знак чије је стадо. По њему се препознавао власник и  доказивала истина, чак и кад  ријечи нијесу  имале неко значење . Овну се стављао чактар као знак поноса куће, образа  и части домаћина. По звуку и изгледу се знало које и чије стадо пролази  и ко га чува. Он је чувао ред међу људима и стадима.  Тамо гдје је чактар са стадом, други не могу да нагоне своја стада. Чактар обиљежава суверенитет терена испаше тога дана.

Звук чактара је, био глас планине, знак живота и рада и снагу дома. Планике су пред  вече ишле пред тор да дочекају овце јер чактар најављује долазак и ако стадо нијесу видјеле. Чактар  је најављаивао и напад вукова на овце. Он је симбол  мушке снаге и домаћинства.  Ован са чактаром је представљао и снагу , плодност и опстанак дома.Зато је одузимање чактара било равно смрти у дому. Није чудо што се због чактара глава скидала. Није се бранило парче метала већ понос, част, и име породице.

ЧЕТРИ ГЛАВЕ ЗБОГ ЧАКТАРА У РОВЦИМА

На Пријевору, близу Вељег Дубоког и Лијешња код катуна Суботишта у долини Утлица,  односно горњомккорачке вале,поред пута , на надморској висини 1.800 метара, деценијама чами један безимени мрамор. Попала га је  патина времена и украсили црвени планински лишајеви, а све је мање оних који знају ко је и када тај  огромни камен ту поставио. Тишина је проговорила, када су  2013.године, потомци  поставили на Мрамору металну плочу  на којој пише; БУКЕЛИЋИМА-  Мини и Новаку.

Ово је трагична прича од средине 19.вијека, када је само људско безумље могло донијети. Ово није само легенда него и жива истина. Споменик на Пријевору сада има  сасвим јасно знамење, не да раскопава уснуле гробове и да буди и подстиче авети прошлости већ да мири и опомиње да је живот човјеков светиња.

Новак Букилић са Лијешња једног дана негдје половином 19. вијека, дојавио буљук оваца и пустио их у ливаду звану Уточина испод Тустице власништво  Радоњића из Оцке Горе. Затекне га Радуле Радоњић, плане свађа међу њима. Радуле ухвати овна угича под чактаром и крене да га води како би наплатио штету коју му је начинио  Букилић.

Букилић моли Радоњића и опомиње да му не удара на част и образ домаћински и људски, да пусти овна предводника стада и да му не дира чактар, да узме било којег другог или двије овце ако треба. Радоњић је хтио баш угича под чактаром, како би понизио Букилиће пред селом, тако што ће увче дотјерати стадо без чактара.

Букилић потегне пушку и убије Радоњу  Радоњића и побјегну са стадом из Лијешња, у забачено горњоморачко село Пожња, гдје су били под заштитиом браства Куковића. Од тада су повремено кријући  Букилићи долазили на Лијешње на огњиште предака. Једном док су се враћали са мајком, на путу према Пријевору сретну се браћа  Букилићи са  Милошем Радоњићем ,братом убијеног Радоње. Милош,потегне пушку и убије  Новака. Мини пушка није опалила, врисне на мајку да му добаци пушку Новакову. У томе Павић Обреновоћ из Јасенове, који је био са Милошем , потегне и убије Мину.  Букилићи су вребали Обреновића, који се није наносио главе, јер је Букилићима помогао Лакић Јовановић да се освете Обреновићу. То је четврта жртва која је пала због једног чактара само у Ровцима. Браства су се измирила  удајама и женидбама и кумствима.

Букилићи Новак и брат му Мина су били ожењени и фамилијарни људио. Потомци су им ставили знамење на Мрамору.

У ВРАНЕШ ПАДЕ ГЛАВА ЗБОГ ЧАКТАРА

Јоксимовићи из Стожера су били у жестоком неспоразуму са  моћном беговском кућом и браством  Муслић у Вранешу. Неспоразум је настао када је у метежу 1905.године  Јоксимовићима нестао жестоко добар ован са чактаром.  Двије године касније, послије Шемси пашине године, када су се у јесен  1907. вратили  Јоксимовићи из Шаранаца у Стожер, прпознали су,отели са стада Муслића овна и чактар, што је било велико понижење за моћно турско браство Муслића, који су иначе уживали велики углед у Санџаку и царевини турској. Муслиће је убио и ар што ће се чути да су постали лопови што ће им ударити на образ. Вребали су Муслићи да освете овна и чактар и намјеравали да убију Милована. Послије мјесец дана убили су Турци  из засједе Радула Јиксимовића, најмлађег сина  Милинковог. Због тога је касније било више засједа и са једне и друге стране и рањавања између њих.  Јоксимовићи из Стожера, који ће касније дати најугледније ратнике и команданте баш из те куће, намјеравалиу су да због тог несрећног чактара и лучца  се заувијек иселе из Црне Горе, јер им није било живота од злогласних Муслића, које је штитила порта. Срећом , убрзо ће  доћи слом Турске, Шемси паша гине 1908.године у Битољ,  од младотурског официра, а  долазе и Балкански ратови и ослобођење од Турака и припајање  тог краја Црнохг Гори. .

Умјето Милована , на нож Муслића је наишао брат му Радуле, који ће платити  главом у  28 години живота.  Он је убијен не због кривице него због чактара , симбола поноса и правде.

Радуле је био ожењен  надалеко  лијепом сестром Маринка Голубовића.  Она се преудала, а кћерка Која је остала код Јоксимовћа, и удаће се за Новака Ракочевића. Њихов унук је прослављени кошаркаш Игор Ракочевић

БЕЋКОВИЋИ  ДОБИЛИ ИМЕ ЗБОГ ЧАКТАРА

У ономе вакту и земану кад су Лукавица и Требијеш били Турски, један из Вељег Дубоког Драшковић, једног дана пусти овце у ливаду бега Бећка Хаџиманића на Требијешу. Бег га затекне и за казну крене да му скине чактар са угича. Дарашковић  моли бега Бећка да му не удара на част, достојанство и породични понос, да му не узима-отима чактар и убије Бећка. Племеници га од тада прозову Бећко. Његови потомци  су по њему узели презиме Бећковићи–од којих и познати пјесник Матија Баећковић.

СВЕ ЈЕ ПОДИЈЕЉЕНО СЕМ ЧАКТАРА

У једном угледном и отменом браству у Вранешу, браћа се подијеле  негдје таман око уједињења у КСХС.Потомвци су неки продали своју имивину и одселили, неки у Вранеш, неки у Бијело Поље… Осамдесет година касније, започне расправа  од потомака да подјела није још завршена поштено,  јер није подијељен чактар, „истамбулски“ велики, који је скупо плаћен.  Помињао се и суд, не знамо докле се стигло са „истамбулским чактаром“. То само симболизује  значај и величину чактара.