Пише: Момо Јоксимовић

У разговору са честитим човјеком из Вруље, Мијом Бујишом, на питање како си Мијо,он одговори -искрено да ти кажем лоше, ево двдесет  година у нашем крају не идем на бабине и повојнице него само на сахране. То је био повод за овај есеј.

У Вруљи и Вранешу у два прекрасна Богом дана подручја, гдје су се некад чула звона на сваком кораку од стада и крда  говеда и оваца, гдје је пролама чобанска пјесма и фрула, и гдје се у свакој кући чуо плач дјетета, данас нажалост влада дубока тишина која  пара  уши. То није   она мирна  дражесна  тишина   зимске ноћи- то је тишина без дјетета. Тишина без будућности.

Некад се знало: кад се роди дијете, цијело село постане кућа. Женске долазе на повојницу, носе колаче,   шећер, платно, пелене, кафу, сервис за кафу, за чај , џезву, и најљепши наш колач патишпањ.   На столу мирише супа, на шпорету  грије се вода, у ћошку стоји колијевка. Баба  повија бебу, пјесма шапуће, очи мајке сијају.  Отац радосно високо гелда у таван. Ђед ,пуни лулу дуваном и  зове бабу-дајде ту ракију баба.  Ваља попити баба. Што си се стисла. На то ће баба- немам кад видиш ли да сам око делије заузета ђеде. -Ко се стискао, баба је срећна ђеде,  срећна си и ти ђедурино. Ко маче  ракију са стола-.

Бабине су биле  светиња. То је први празник човјеков.  Први дан када кућа постаје већа за  једну душу.  То је било јаче од сваке  славе,  од сваке свадбе. Јер ту се слави живот.

А данас –нема повојница. Нема бабина. Нема ни оног  тихог  „шшшшш“да не пробудимо дијете“.

Нема ни мале кошуљице,нема пелена да се суше на жици,  ни зечијег памука нема. Нема рођендана дјечијих у авлији, него само старе столице око празног стола.

У Вранешу и Вруљи , куће су  шире од породице.  Празне собе, празне колијевке, а зидови памте више него људи. Гдје је нестало дијете ?  Кад је нестала игра?  Кад је та плава пелена  постала тежа од чемера.?

Сад се сјевер Црне Горе  сналази  без стопала малог човјека.  Путеви  који су  водили до бабина, сад  воде  у туђину.   Ђеца се рађају далеко, а села постају без пелена, без колијевке, без  оног првог цвијета живота.

Нема рађања-нема ни бабине.  А кад нема бабина , нема ни бабаке,  оно што ђеци чува зубе, што ставља тепсију под јастук, што пјева, „дијете моје, срећо моја, снаго моја,  спаваш ли“.

Бабине су нешто што се не купује у продавницама , што се не плаћа новцем , то је нешто што се село радује, као што  хлеб даје зрно.

Кад нестане бабина-нестане и славе. Јер нема ко да упали  свијећу, нема ко да каже име,  нема ко да понесе презиме.

У пустим кућама звони само сат. Броји године старима, али нема коме да броји мјесеце.

Вранеш и Вруља били су матица живота, гдје су се рађала и крштавала  дјеца, а у крстинама чувало жито. Данас се крстине скупљају само на  гробљима.

И ту је срце бола. Не боли земља-она је вјечна. Боли празна колијевка. Боли зид на којем нема оловке, кад мајка мјери висину .  Боли докољеница без  отиска малих стопала. Боли рођендан без гостију.

Боли кад баба нема коме да каже :  „Донијела сам ти бијелу кошуљицу“.  Боли кад се повојница претвори у  нетакнуто платно, као покров, а не као почетак.

У  тим  богом даним крајевима, повојнице нијесу  празан обичај.

То је  коријен народа. То је почетак сваке приче. То је доказ да смо живи.

А кад их нема- остају само сјећања.

И питају се: хоће ли икад више  чути плач који је  најљепша пјесма свог народа ?