Пише: Момо Јоксимовић, предсједник Партије пензиинера, инвалида и реституције ЦГ-ПИР

Код нас брате, више не постоји нерад. То се сад зове-институционална тишина у покрету.

Сви су на послу. Долазе на вријеме, оду на вријеме. Само што између тога нема ништа.

Канцеларије пуне људи.  Столови пуни папира. Компјутери укључени. А држава –на паузи.

Главна активност: да изгледа да нешто радиш, док не  радиш ништа.  То ти је  већ занат, не посао.

Телефон звони,звони, звони—

То ти је тест стрпљења грађана. Ко одустане-није био довољно упоран да  заслужи услугу коју је већ платио.

Ако се неко јави, то је   свечани тренутак : „Изволите“—као да  си упао у програм  Уједињених нација.

Кажи шта ти треба.  Они те преспоје. Па те пребаце. Па те врате.

На крају сам себе убиједиш да ти ништа  није ни требало.

А заказивање  сатанака—то је посебна  дисциплина.

Можеш да пишеш, да чекаш, али никад да не дочекаш састанак.

Но, може и да се деси:

„Можете доћи у 14,30  „.  То није термин—то је карактерна проба.

Дођеш. Чекаш. Уђеш.  Кад оно—не предсједник, не директор, не министар—него савјетник. 

Савјетник за све. А највише за ништа. 

Он те  гледа озбиљно, клима гавом, записује. 

И на крају каже:“Разумијем вас“ .То је код нас завршен посао.

Изађеш напоље—ништа се није десило, осим  што си старији за два дебела сата и једну илузију.

Има и оних који неће савјетника, и сам себи у браду, нијесам ја бирао савјетника него предсједника,…

А унутра—живот тече:  кафа,па кафа,па…  „ ајмо још једну паузу да  резимирамо“.

Размишљање је најтежи дио народа.

Плате. Редовне.  Варијабиле пожељне. За   посебне заслуге  у одржавању  статуса кво. Паушали. Да се не увриједе.

Има и оних што годинама не долазе а уредно примају плату. Има и оних  што су престали са функицијом–али нијесу  престали да примају плату. Ако су пред пензију, може тако још јену  годину.   То ти је највећи ниво-кад више не долазиш, а систем те и даље цијени. Држава као да је направила  договор сама са собом.

„Ти немој ништа радити , ја ћу ти  платити да  то добро радиш“.

И онда се чуде што нема резултата. Па  резултат је логичан: од  толиког  нерада—направили смо систем који  савршено функционише  без рада,без смисла, празног хода и изгубљеног у времену .

И кад дођеш ,питаш , тражиш, молиш… Сви те гледају као да си их прекинуо у нечему  важном.

А шта је то важно.

Па управо то—ништа.

И на  крају , као печат  државе, као службени одговор , као  химна администрације:

„НЕМАМ ТИ КАД „