Пише: Момо Јоксимовић
Крштење је први и најсветији корак човјека у заједници Цркве. То је врата кроз која човјек улази у жиовот вјечни, рађа се из воде и Духа и постаје чедо Божије. Њоме човјек улази у заједсницу Цркве, постаје дио Тијела Христовог и добија печат дара Духа Светога. Кроз воду и Духа, човјек се поново рађа- не више за земаљски, пролазни живот, него за живот вјечни. У временима страдања, али и обнове, крштење остаје свједочанство живе вјере- тајна која спаја земљу и Небо, прошлост и будућност, човјека и Бога.
Крштење је најдубља тајна духовног живота. У њему се човјек очишћује од гријеха и препорађа за нови живот у Христу. Кроз освештану воду и призив Светога Духа, све што је старо и тужно у човјеку бива осатављено, а у његовом срцу ниче нови почетак.
Вода , као символ живота, у чину крштења постаје средство благодати. Она пере и оживљава, доноси радост, чистоту и духовни мир. Као што без воде нема ни земаљског живота, тако без благодати нема ни спасења душе.
У нашем народу, крштење је одувијек било догађај велике радости и сабрања. Око новкрштеног дјетета окупљају се породица, пријатељи и комшије, а посебно мјесто припада куму. Кум није само свједок-он је духовни отац, заштитник и молитвеник свога кумчета.
Кумство је света веза која се не раскида. То је заједништво у Христу, које превазилази сваку пролазност. Зато се у народу и каже :“Кум није дугме“-јер је кумство светиња , знак повјерења и духовне блискости.
Сјећање и истине из Вранеша, горштачког крај на сјеверу Црне Горе који је био вјековима земља честитих и побожних људи, вјерних Црви и светосавском предању. Народ овога краја је живио од своје муке, али и од своје вјере. Славе , крштења и кумства били су темељ породичног живота. Али дошло је вријеме када се вјера није смјела ни поменути.
Послије Другог свјетског рата, када је завладало брезбожнички поредак, почињу тешке године за све што је свето. Свештеници су прогањани, народ уплашен, а црквени живот скоро угашен. У Вранешу, и ако храмови нијесу порушени, завладала је тешка тишина. Звона су ћутала, службе су престале, а народ је своју вјеру чувао у тајности.
Посебно су у народу остала болна сјећања на свештеника Милоша Јоксимовића, павинопољског пароха, шеснаестог из генерација поповског браства Јоксимовића, који је 1949.године ухапшен, мучен у бјелопољском затвору. УДБА га је читавог поломила. Кад бу му наредили:“Реци попе живио Тито?“, поп би пљунуо на земљу и то почепао. Услиједила би маца и лом руке.Тако су три –четири пута наређивали, поп поступао на исти начин док му нијесу поломили руке, ноге, ребра, главу, а уста напунули земљом да се јаук неби чуо. Снажне су биле руке полицајца- копстоломца –убице Станишића, али срце и вјера попа Милоша је била много јача. Тако је мученички пострадао поп Милош само зато што је служио Богу и народу. Његова смрт постала је рана на души Вранешана—рана која се памти, али и благослов, јер је проливена крв за Христа увијек сјеме новог живота.
И други свештеник поп Панто Булатовић, мора је да бјежи у Пријепоље, јер му није било живота у Вранешу. Поп Сава Радовић је обављао сдлужбу у Шаховићима-Томашево, трудећи се да бар нешто од духовног живота остане живо. Ипак, било је тешко-УДБА је будно пратила све, знала ко слави, ко крштава, ко иде у цркву, ко позива попа у кућу.
Многи су се плашили да отворено славе своју крсну славу или да крсти дијете. Ријетки су се усуђивали на то, страх је присутан, а попу Сави су знали у бисаге ставити и камење, да би попа понизили. Удбашке карактеристике били су сурове—ако би човјек имао у њима уписа вјрски обред, одлази у цркву или слави славу, није могао добити посао у државним органима, нити напредовати.
То су била времена страха и стида, када се хришћанин морао клонити онога што му је најсветије. Али чак и у таквој тами, искра вјере није се угасила. Народ је потајно чувао своју духовну баштину, вјерујући да ће доћи боља времена.
Та боља времена дошла су 1989. године,када је, после дугих деценија тишине, обновљена Црква Успеније Пресвете Богородице у Вранешу. Тај догађај био је велики благослов за цијели крај. Црква је освештана уз присуство девет владика и изасланик Патријарха Германа, владике Лукијана Славонског. Народ се сабрао у огромном броју-из Сиднееја, Чикага, Европе, Србије, Босне, Македоније. Многи су плакали од радости јер су дочекали да виде окупану светињу у којој су се крштавали преци, а звук звона грије душу.
За труд и љубав према Цркви, Момо Јоксимовић и Станко Булатовић добили су признања и награде од Патријаршије и Митрополије. Тај чин био је знак да се Вранеш вратио себи, да је поново стао под свети крст.
Са доласком митрополита Амфилохија , Црна Гора , а посебно њен сјевер, духовно је оживјело. Он је са љубављу и молитвама походио сва села, обновио старе цркве, подигао нове, саградио парохијске домове и повезао народ око олтара.
У Вранешу је Митрополит Амфилохије својим рукама запалио пламен обнове. Од тог времена, све је оживјело : славе се отворено славе, дјеца се масовно крштавају, млади се вјенчавају у црве, народ иде на литургије и враћа духовном коријену. Куклтура и просвјета поново ничу из вјере. Црква је постала средиште народног живота- школа, збориште, утјеха народног живота.
Народ се поноси својим крштењем, својим свецима и славама. Исака Коњевића, који је вјековима чувао успиомену на Светог Саву, народ Вранеша помиње у слави, јер се у Вранешу на Светог Саву—Савиндан—одувијек славило и пјевсало, кришом, а сдада се то чини слободно и јавно.
Посебно се памти црква у Павином Пољу, гдје је звоно дуго лежало на поду, а олтар био празан. Данас то више није тако. Звоно поносно звони на висини, црква пуна народа.
Све то говори да је Вранеш духовно васкрсао. Из пепела страха и прогона никла је снажна вјера. Мири Цркве су обновљене, свештенство се вратило народу као васкршње јутро, а народ-Цркви.
Крштења која су некада кришом обављана и била тајна, сада су празник цијлог села. Свако дијете вранешко које се крсти-као да доноси благослов и доказ да је Бог жив у своме народу.
Историја Вранеша није само историја једног краја—то је прича о истрајности, страдању и вјери. Народ који је сачувао крст и славу када је то било најопасније, сад живи у слободи коју је заслужио.
Крштење је симбол тог препорода. Оно што је некад било забрањено , сада је понос. И као што су некад ћутала звона, а сада звоне, тако је и душа Вранеша – некад потиснута, данас, пјева молитвено.
„Занеси , Господе, Вранеш у свјетлост своју, да свако дијете рођано под овим небом зна коме припада—Теби, Богу живоме“.
Крштење нас подсјећа да нико није заборављен пред Богом. Она није само чин из прошлости, већ непрекидна стварност.: сваки пут када се молимо, када се кајемо, када се причешћујемо, ми се присјећамо свог крштења и завјета који смо дали Богу—да ћемо Му служити вјером, љубављу и истином.
Крштење је и пут повратка Богу. Оно спаја небо и земљу, прошлост и будућност, човјека и Творца. Зато сваки хришћанин треба да зна дан свог крштења и да га обиљежава као свој духовни рођендан—јер тада је започео живот у Христу.
Ко се не роди у води и Духу, не може ући у Царство Божије.
(Јован3,5)
