Пише: Момо Јоксимовић, предсједник Партија пезионера, инвалида и реституције-ПИР
Појаве попут Мирјане Пајковић нијесу узрок—оне су сиптом. Симптом дубоке моралне кризе која тихо али упорно разара темеље Црне Горе. Она није узрок проблема-она је њихово огледало.
Она није ни узор већ репер колико је друштво посренуло у последњих тридесет година. Она није идеал. Али јесте свеколики морални и људски пад.
Кроз њен случај оголила је сва трулеж једног накарадног система, испливало је све оно што смо годинама гурали под тепих, лицемјерство, двоструки морал и трулеж система. Све оно што се годинама прикривало иза лажног морала,иза патриотских фраза и политичких парола, изашло је на површину. Друштво које је навучено на похлепе сада је шокирано- не због онога што јесте, већ зато што је коначно постало видљиво.
Из Берана, града са традицијом и угледним породицама, долази прича која подсјећа да ниједна средина није имуна на пад вриједности. Историја памти да су још почетком двадесетог вијека постојале појаве првих јавних кућа у Црној Гори у Беранама, које су биле скрајнуте, али никад искоријењене. Осамдесете су донијеле у Беранама нове облике истих слабисти. Крајем оног и почетком 21 вијека у Подгорици се опет појављује афера СЧ. А као да никад није СЧ ни напуштала Црну Гору. Само смо вјешто укривали истину. Данас у дигиталном добу,тај пад више није сакривен-он се дијели, умножава и постаје јавни спектакл.
Највеће посрнуће и проблем није у ономе што је снимљено са дотичном дамом из Берана, која добро зна шта су људска права и слободе, јер се тиме професионално бавила. Посрнуће је у томе што људи то шире , што туђу интиму претварају у јавни линч, заборављајући да и они сами имају кћерке, сестре, мајке, да би прикрили сопствене слабости. То није морал-то је пад.
Кроз њу се види право лице друштва које осуђује друге да не би погледало себе. И зато прича о њој није прича о једној жени—него о нама. Кроз њу се, као у огледалу, види сва пропаст црногосркг друштва. Друштва које више суди него што разумије, које више осуђује него што се преиспитује.
Они који шире такве садржаје не бране морал –они га урушавају. То није снага , то није мушкост. То је најнижи облик моралног пада.
И зато , ако би се икада та дама појавила на изборима, не треба искључити ни парадокс-да управо такав случај добије подршку. Историја памти сличне примјере, попут Илоне Сталер, гдје је друштвени шок прерастао у политички феномен.
Може се и овдје догодити црногорска Ћићолина.
Али суштина није у њој. Суштина је у нама.
Јер она није створила овакав систем-она га је само разоткрила. Показала како се долази до функција, како се граде каријере, како се стиче богаство, како се живи удобно, како се урушавају вриједности, а све под маском угеда и моћи..
И зато ова прича није прича само о једној жени.
Ово је прича о друштву које је дуго бјежало од истине- а сада више нема гдје.
Мирјана Пајковић је , хтјели то или не, отворила теме о којима се дуго ћутало и натјерала друштво да се суочи са сопственим вриједностима. Њен случај је покренуо расправу о традицији, моралу и границама природног, приватног и јавног у Црној Гори. Многи у томе виде подсјећање на значај породичних и традиционалних норми у друштву. Њеном појавом утихнуо је елџибити покрет у Црној Гори. Њеном појавом у црногорски партламент,многи би, и мушко и женски остали без гласа. Она све зна из своје бранше. Велика ствар за опште добро. Истовремено, показло се колико смо као заједница склони осудама умјесто разумном дијалогу. Зато је њена појава више од личне приче—она је огледало дубљих појава и подјела и питања у друштву.
Појава Мирјане Пајковић у јавном простору није тек још једна пролазна епизода, већ догађај који је отворио питања о којима се годинама ћутало. У времену када су многе теме гуране под тепих, а друштвене аномалије покриване иза лажне толеранције и итересних мрежа, она је покренула лавину расправе која задире у саме темеље система вриједности.
Оно што њен случај чини посебно осјетљивим није само лична прича, већ чињенице да је разоткрио механизме двоструких аршина-гдје једни бивају јавно осуђени, док други, блиски центрима моћи, остају заштићени и недодирљиви. Управо ту се отвара простор за озбиљно преиспитивање: ко у овом друштву заиста сноси одговорност, а ко профитира из сјенке.
Случај Мирјане Пајковић није питање поједница, већ огледало једог ширег система у којем се морал, закон и интереси често поклапају. И зато је важно да се ова прича не угаси у дневној буци, већ да послужи као почетак озбиљног разговора о томе гдје смо као друштво и куда идемо.
