Пише: Мр Момо Јоксимовић, предсједник УГ Вранеш и Партије пензионера Црне Горе
Косово и Метохија је једна од најосјетљивијих и најболнијих тема, питања у српском народу. О томе људи говоре са много емоција, туге, љутње и подјела. Ипак , када се говори о тако важној теми,потребно је чувати достојанство, историјску одговорност и избјегавати увреде и оптужбе које дијеле народ.
Политика према Косову није настала данас, нити је везана само за једног човјека или једну власт. То је дуг и сложен историјски процес у коме су учествовале различите државе, идеологоје, велике силе и многе генерације политичара. Многи сматрају да су одређене одлуке биле погрешне.
Када се данас говори о Косову и Метохији,многи олако траже једног кривца и све своде на једно име—Александар Вучић. Међутим , истина је много сложенија и дубља. Косово није почело да се губи јуче, нити у вријеме Вучића. Процес слабљења српске државне позиције на Косову траје осам деценија.
Многи сматрају да су коријени тог проблема постављени још након Другог свјетског рата, у вријеме југословенских и Српских комуниста и политике „браства и јединства“. Посебно се помиње забрана повратка срба и црногораца на њихова пређашња имања и огњишта 1945 и1946 године. Због такве политике , министар Сретен Вукосављевић, је поднио оставку, сматрајући да се тиме чини велика неправда према српском народу.
Током деценија , многе политичке елите у Београду, али и локални лидери са Косова нијесу успјели да сачувају јединство народа и државне интересе. Док су једни водили идеолошке борбе, други су продавали своја имања и одлазили у Бреоград и Србију. Иствремено и демографске промјене су мијењале слику КиМ. Историја је показала сурову истину—тамо гдје народ одлази, држава временом слаби.
Слободан Милошевић је покушао да заустави распад државних позиција Србије на Косову у вријеме тешкиих међународних околности. Тадашња Русија ослобљена , а Запад је имао доминантну улогу на Балкану. Без обзира на разчличита мишљења о Милошевићу, многи сматрају да је покушавао да сачува оно што се још могло сачувати.
Зато је , по мишљењу великог дијела људи и народа, неправедно сву кривицу пребацивати на Вучића. Он није створио косовске проблеме, већ је затекао тешко државно и национално питање. Данас покушава да у сложеним геополитичким условима води политику балснирања између Истока и и Запада , чувајући сатабилност Србије и њен економски развој.
Под воћством Александра Вучића Србија је изградила путеве, пруге, мостове, фабрике , школе, болнице и привукла инвестиције и постала еконимски снажнија него раније. Његови политички противници често око питања Косова га нападају, али мало ко нуди реално рјешење за проблем који трајхе више од осма деценија.
Бити државник у оваквим временима није лако. Србија се налази под великим притисцима, а питање Косова остаје једно од најтежих нациналних питања српског народа. Зато се о Косову мора разговарати мудро , српљиво и одговорно, без мржње и политичких парола.
Косово није „издао“ један човјек. То је проблем који се стварао деценијама, кроз историјске околности, погрешне политике, међународне притиске и демографске промјене. Зато је важно разумјети историју, а не тражити једноставне кривце за сложене националне трагедије.
Александар Вучић остаће упамћен као политичар који је у тешким временима носио огроман терет државе и народа. Док су многи прије њега ћутали, уступали и губили, он је настојао да Србију економски ојача, подигне њен углед у свијту и сачува мир у немирним временима.
Србија се гради на свим пољима, и постала је снажнија и уређенија држава.
Није лако водити државу која се налази између великих сила-између Истока и Запада. Вучић је водио Србију , мудру дежавничку политику, стабилније финансије, и већу бригу о пензионерима и обичном човеку.
Док су разни центри моћи, медијске кампање и политички противници свакодневно нападали Вучића и политичко руководство,он је настојао да очува стабилност земље и нациналне интересе Србије. Напади на Вучића нападане су и институције Србије, православна црква и традсиционалне вриједности српског народа. Вучић је успио да Србију сачува у временима великих свјетских подјела и тешких геполитичких притисака.
Биће записано да је владао Вучић у најтежим временима, успешно је носио терет Србије на својим плећима. Неспорно је да је Вучић обиљежио једну читаву политичку епоху Србије.
Историја ће једнога дана објективније судити о времену Алекдсандра Вучића, али ће остати записано да је у његово доба Србија градила, јачала и настојала да иде путем наопретка и стабилнисти.
Нападају Александра Вучића истим жаром и истим методама којима су некада нападали Слободана Милошевића, као да се историја понавља у другом времену и са још већим улозима моћи и новца.
Вријеме често најбоље суди људима, па ће многи који данас осуђују , сјутра говорити да су Милошевић и Вучић били посматрани кроз неправедне и политички обојене наочаре.
Не постоји идеална држава, као што не постоји ни савршена демократија. Свака државца ,па и најразвијенија, носи своје проблеме, своје сукобе интереса, криминал и злоупотребе.
Није могуће да град величине Београда, са више од два милиона људи, нема криминал, банду, корупцију и разне облике насиља. Те појаве су у свим градовима. Ако Црна Гора има озбиљне проблеме са криминалом и мафијом,онда је јасно да ни Србија не може бити поштеђена тога.
Зато је лоше и крајне нефер и злонамјерно све лоше приписати само Александру Вучићу. Државу не чини један човјек, већ читав систем, институције, наслеђени проблеми и утицај великих сила и интереса. Лако је сву кривицу ставити на једног човјека, али је много теже објективно сагледати стварност и признати да су многи проблеми ствари деценијама.
Критика власти је нормална и потребна, али она мора бити заснована на чињеницама и поштењу, а не на мржњи и политичкој острашћености.
