Пише: Момо Јоксимовић
На сјеверу Црне Горе, у Вранешу, Вруљи, Матаругама, испраћај војника није био само обичај-био је то највећи праг зрелости, мушкости, способности, а и корак из дјетињства у живот. Најважније, ко служи војску је зрео, стиче атрибут да је способан за женидбу. Ко не служи војску, мора од нечега да болује, а ђевојке хоће за здравог, јаког, уз то из добре куће.
Позив за војску долазио је од војног осијека, стигао би куриром или поштаром. Ко би донио глас добијао је муштулук, флашу ракије, чарапе, марамицу, неки динар.Тај глас би пуко ко топ 1912-те са Стожера кад је обзнанио ослобођење од Турака.
За час цио крај зна да је Гаго Мирчетин добио позив за војску. Испраћај тад и тад, иде цијело село на испратњу.
То је био понос, дан који се памти. Дан који диже кућу, комшилук, родбину на ноге.Нико није равнодушан.
Прави се велика софра од по неколико редова од дасака спремљењних за градњу колибе, куће. Припремају се пецива, кољива, кува се, пеку се пите, хлебови. Ујак кум, тетак, стриц или комшија зна јагње донијети. Колачи и пите у тепсијама стижу, а патишпања сваком и данас у устима. Са свих страна се долази, свако лијепо обучен и уређен ко за вашара. На кући се и баријак попење. Весеље траје цио дан, пије се ракија, пиво, вино, сокови, кафа, кисјела, изворска.На столу ко на свадби.
Свира се, пјева се, гусла се, играју се кола, огласи се љевор и крагујевка, ваља се и то има симбол.Све одзвања као да се планина жени. Сви су весели, сви су ртасположени, радосни. Војнику се спрема пртљаг. Кофер је урађен од дасака и префарбан, користи се дуго. У кофер се пакује веш, свитице, мајице, марама, чарапа плетене, џемпер, сапун, игла и конац, може требати. У пакет и суво месо, колачи, поклони, и који динар да му се нађе да има. Знало је пасти и прилилно лијепог новца да је регрут остављао кући да му повремено пошаљу.
На испраћају, пјесма за пјесмом :
„Ја сам своје одслужио двије,Сад нек служиу ко служио није“
„Војско моја три године КНОЈА, Чекај мала ако си будала“.
„Немој мала да би се удала, Ако би ме војска задржала“.
„Ој регрути јабуке вам горке, Стара војска љуби вам дјевојке.“
„Ој машино пусти дима јаче, Да не видим како драга плаче“
Дјевојке су знале запјевати :
„Мени моја сјетовала браћа, Да не узмем кога војска враћа“
А тешка је пјесма коју почиње војник кад крене из куће:“
„Ако сам ти досадио мајко, Пакуј кофер ја идем полако“.
Кад регрут крене, сви се поздрављају са њим , и свака кућа нешто шушне који динар да се нађе. Комшије и пријатељи га тапшу по рамену. Браћа , ујаци, стричеви и другови грле. Као да му у том загрљају предају и снагу и страх. Она која се нада или заручница га мотри испод замагљеног ока.
Мајка га прати до последњег камена, отац десетак метара од куће, јер не може даље гуши га. Сестра и изабраница иду са пратњом до аутобуске до станице.
Кад регрут убаци кофер, врата аутобуса затворе, он се окрене кроз стакло, кад подигне руку, то је тренутак који се до смрти памти. Људи стоје док не нестане иза кривине. Неко се прекрсти, неко обрише очи, неко се окрене одмах да му не види лице.
А онда се сви разиђу. Кућа остане тиха.
А у њој једино дими шољица кафе коју је мајка направила „за њега“ да попије прије пута“, али је остао гутљај који није стигао.
Мајка стоји на капији, гледа у празно, отац се врти по дворишту, а браћа се ухвате у каквом послу само да не мисле.
Ипак, живот иде даље- али никад као прије.
Прво писмо стигне за који дан, сви са нестрљењем чекају. Писмо се показује комшији, комшиници, па се ставља на у чело у слике, у рам да стоји да се види као понос.
Кад писмо стигне, кућа се препороди. Сви се насмију и небо се нешто подигне више. Нека писма кад закасне настане брига, јели војник добро. Нека стигну квасна па нестане пола реда. Војник зна да пита како је ђед, баба, отац, мајка. Зна да пита јесу ли се овце ојагњиле, јели зекуља отелила зекоњу, требаће им за јарма. Јели се крмача опрасила и колико прасића има,колико ће их понијети преко Таре у Шаранце, на Дрмитор да продају.
Војска није била лака али је учила човјека реду, раду, дисциплини, одговорности, зрелости. Војска је школа.
Кад војник заврши војску, село га дочекује као хероја.Говоре, ено га вратио се цар момак. И тако се затвара круг од испраћаја до доласка .
И свака кућа зна на сјеверу нема љепшег дана од тог, осим можда свадбе.
Вранеш је знао да војска не обликује човјека само у строју, већ и у карактеру, учи га части, одговорности и браству.Кад се војник испрати, он постаје сила, постаје стуб на кога се народ може ослонити.Војска чува државу, али и образ појединца, јер само онај ко влада собом, може часно служити другима и држави. А војска је најбоља школа !
Тако је испраћај војника, свечаност налик женидби,био трентак у којем су се сузе и понос слили у једно, а село испратило младост да одрасте и врати се као човјек.
Испраћај војника био је више од растанка-био је завјет зрелости, вјерности роду и дому, гдје је момак одлазио из дома са надом, а враћао се као човјек јачи и спремнији за живот и женидбу, као понос читавог дома и народа.
Испраћај војника је почаст коју историја не заборавља, а срце народа памти.Сваки испраћај војника је подсјетник да је слобода изнад свега, а херјство вјечито.
Војник ћути, али у његовој тишини одјекује љубав према дому. Под униформом војнику куца срце које се боји, нада и воли јаче него што ико види.Војник не носи оружје због мржње, срце пуно брига за оне које оставља иза себе. Војник стоји на линији одбране, док му душа стоји уз мајку , дјецу и дом.
Војник у срцу носи и страх и храброст, али изнад свега тиху љубав према дому који брани и људима због којих стоји усправно, чак и онда када му је најтеже .
Зато војник заслужује поштовање—не због оружја које носи, већ због жртве коју подноси. И кад се врати кући , у њему заувијек остаје дио оног пута који је прошао за све нас. Ко разумије срце војника, зна колико слобода кошта. Пред таквом жртвом не говори се гласно—већ се ћути с поштовањем., знајући да слобода никад није била бесплатна.
