Пише: Момо Јоксимовић

У Вранешкој зими  снијег је пао, забијелио, све је покрио, али тамо демократија не долази на изборе, него на прело. Тамо гдје се не води записник, не диже рука него обрва. Гдје се не броје гласови, него ожиљци.  Савремена  демократија, она из  топлих студија и хладних саопштења, у Вранеш би се тешко снашла—јер снијег  не признаје обећања, а глад не  вјерује  у програме.

Кажу народ влада.

А у Вранешу се зна-народ траје, а  владавина се мијења као вријеме. Само што је ова нова демократија  чудна сорта : увијек прича у име  народа, а никад с њим не сједи у соби кад се гусле узму.

На Вранешком прелу, зими, док гуслар пјева, нико  не гласа. Али свако зна гдје је  кривина. Савремена демократија , међутим,  учи  народ  да  кривину зове  околностима. Да издају зове  компромисом. А ћутање-зрелошћу.

У  античкој трагедији , хор  је  бар имао право да  заплаче. Данас му се каже да  аплаудира.

Гуслар пјева о краљу који је пао јер је био превише  сам.  Демократија данас производи вође који су окружени свима-а  опет сами од истине. Јер истина није у већини, него у  одговорности, а то је ријеч коју савремена власт изговара  тихо,  ако уопште изговори.

Вранешки народ је научио да бира, али  не и да пита. Да гласа, али  не и да памти. Сваке четврте године добије осјећај да  учествује у  судбини, а  између тога –да ћути пристојно.  Да не тражи ни базен за воду , да се дјеца окупају. То је нова : трагедије без катарзе.

На Вранешком прелу , међутим, та  илузија  се топи . Кад гусле зазвуче, свако зна да није проблем у томе ко  влада, него што се власт више  не стиди.  У антици, тиранин је знао да је  тиранин.  Данас се крије иза  процедура, анкета,  осмијеха за камере.

И ту лежи највећа иронија, а Вранеш је препознао: демократија је требала да буде крај трагедије,  а  постала је њен најљепши упаковани облик.

Краљ је некад падао једном, јавно, и у пјесми остајао заувијек. Данас владар пада  полако, невидљиво, и никад до краја. А  народ  се тјеши да је сам крив, јер је „тако гласао“.

Зато у Вранешу гусле  још имају смисла.  Оне подсјећају да слобода није  у томе  да бираш  између  понуђеног , него да  имаш храбрости да  кажеш кад је понуда лажна.  А  то  савремена  демократија не воли да чује.

И кад се прело заврши, а људи крену својим пртинама, свако носи једну мисао коју неће изговорити:

Није проблем што  немамо краљеве.  Проблем је што смо заборавили шта значи бити народ.

А  зима  Вранешка то памти.

Боље од свих архива.

И кад се  прело распусти, а гуслар спусти гусле као што се спушта оружје послије битке, остаје тишина. Не  она празна,  него она што  зна више него што жели да каже.  Људи се полако разилазе, навлаче кабанице, излазе у снијег који је сво вријеме слушао.

Пртине не чују исто. Као и увијек.

Нико није  изашао мудрији, али су сви  изашли свјеснији. То  је  највиши домет трагедије у времену које се боји катарзе. У антици, послије сузе долазило је прочошћење. Данас долази јутро и обавезе.

Хор је остао.

Некад је хор  био народ који је знао да опомене краља. Данас је народ који зна  пјесму, али  је  пјева само у затвореној соби, иза  залеђених прозора. Јер напољу је демократија, а она не  воли гусле-превише су искрене, превише старе, превише опасне.

И тако се трагедија наставља без  драме. Нема пада с коња, нема мача, нема  атентата. Има само споро навикавање. На мање правде. На мање истине. На више тишине него што је здраво.

Краљеви су нестали, али су дворови остали. Хероји су постали сметња, а хор- статист.  Савремена демократија није укинула трагедију, само ју је учинила комфорнијом. Да се може живјети с њом. Да се не мора ништа мијењати.  А Вранешка  зима све то биљежи без папира.  Снијегом. Студени. Понављањем.

Јер Вранешка зима није непријатељ. Она је  свједок.  Она дође да пита оно што људи избјегавају:

Шта сте урадили са слободом кад сте је добили.

И ако одговор изостане, она само падне још мало јаче.

Зато гусле и даље  имају посла. Не да буде боље—него да се не заборави. Јер народ  који  престане да  слуша своју трагедију, почиње да је живи као нормалну.

А то је , у савременом времену, највећа погибија.