Пише: Момо Јоксимовић, предсједник Партије пензиоонмера Црне Горе-ПИР

Жалост је емоција,  дубоко људско осјећање туге и бола  који нас погађа  у тешким тренуцима живота-кад изгубимо блиску особу, кад осјетимо неправду, кад се суочимо са немоћи  или с великим промјенама.  То је тишина срца, осјећај празнине, која не познаје ни вријеме ни године. То је природна емоционална реакција на смрт, раздвајање или неку велику  животну промјену која оставља празнину у срцу.

Жалост  настаје  онда када  нешто што нам је  значило-престаје да буде.  То може бити губитак вољене особе, али и губитак здравља, живота каквог смо знали, или чак губитак наде.  За нас пензионере,  често је жалост  дио  свакодневнице, јер носимо  године, успомене и растанке, подсјећа на све што је прошло, младост, пријатељства, борбе, успомене, жал за усамљености. .  То је одговор  душе и ума   на губитак , што код старијих-пензионера  има дубље значење, губи се дугогодишњи сапутник, пријатељ, саборац. Тада човјек више размишља о смислу живота и његовој пролазности.   Управо зато-разумијемо  колико је важно  научити  живјети  с њом, а не под њеним теретом.

Најдубља жалост најчешће се осјећа за најближим члановима породице- родитељима, дјецом, супругом или супружником.  Али жалост  се може осјетити и за блиском особом и пријатељем, сродном душом, па и за кућним љубимцем.

Жалост није само туга. Није само плач. То је понекад и ћутање. Поглед у даљину. Корачамо али осјећамо да нешто недостаје. Недостаје човјек. Недостаје глас. Недостаје вријеме које смо некада живјели а сада нам дјелује као сан.

Многи од нас нарочито ми старији, носимо у себи  више  жалости  него што ико  може да слути. Жалимо за изгубљеним очевима и мајкама. За браћом, пријатељима, драгим особама које су нестале у времену или у неправди. Жалимо за оним  што је могло бити а није.  Жалимо и за љубавима које смо изгубили, за осмјесима које више нећемо видјети, за рукама које нас више неће дотаћи.

Жали се кроз плач, ћутањем, повлачењем у себе, недостатак интересовања  за свакодневне активности, губитак апетита или сна.  У неким срединама и културама  жалост се  показује и ношењем црне одјеће или избјегавањем  јавних прослава. Жалост је  дубоко лични процес. Код неких траје 40 дана,  неколико мјесеци , а код других годинама, ту нема правила.  Свака особа пролази тај прицес  на свој начин и својим темпом.

Али жалост има и више лица.

Жалимо за временом када је живот био пун наде. Када је постојала салобода, част, сигурност. Када се знало шта значи породица, а шта држава. Када се знало за кога се живи и ради, када су посатајале вриједности које нијесу биле  на продају. Данас ?  Када све више људи осјећају  да више и знају шта им  се тачно догодило- али осјећају празнину.  То  је жалост.

Жалимо и за државом.За сувереношћу. За сном о поштеном друштву. Жалимо за   сновима о изгубљеном слободом што  смо с муком  градили.  Жалимо за краљем мучеником, ако смијем тако рећи, јер жалимо за влашћу која је служила народу, а не себи.  Жалимо за витештвом, за идеалима, за историјом коју су  наши преци својим животима писали, а коју данас  неко покушава да избрише.

Свака генерација има своје жалости. Али наша – чини ми се има  и превише.

Међутим, жалост , ма колико  дубока била , није крај.  Она је успомена, али и  подсјетник.  Подсјетник да смо вољели. Да смо имали нешто вриједно . И да још увијек има нечег вриједног у нама.

Жалост нас не смије сломити. Она нас треба учити. Јер , ако жалимио за нечим што смо изгубили, онда морамо двоструко више  чувати оно што нам је остало. . Да нам се не деси да не жалимо и за оним временом –јер нијесмо знали да га одбранимо.  Зато данас не говоримо само о боли него и о одговорности.  Да чувамо једни друге.  Да не дозволимо да се  изгуби још више.  Да се боримо за истину, за људскост, за достојсанство.  Да не будемо народ  који стално жали- већ народ који зна да поштује жалост, али не престаје да гради боље сјутра.

Немојмо се стиђети успомена. Али не заборавимо ни да живимо и корачамо напријед. Да помажемо и себи и другима.  Због оних  који су нас вољели. Због оних које смо изгубили. И због оних који тек долазе.

У част свих наших жалости, у част  свих наших изгубљених љубави, у част  наше истине и наше прошлости—корачајмо даље.  Сигурни, мирни, и достојанствени.