Пише: Момо Јоксимовић
Вранеш је подручје на сјеверу Црне Горе, богато водом,љепотом и земљом. Одавно се памти по изворима, врелима, чесмама, потоцима малим и великим,тихим и бучним,сталним и повременим. Они су урезали своје корито у камен и у памћење људи. Без потока , Вранеш не би био оно што јесте.
Сваки поток у Вранешу има свој понос и своје име. Неки напајају ливаде и стада, неки окрећу воденице, а неки само тихо пролазе кроз шуму, као да чувају тајну. Ту гдје има потока,има и живота: птице се скупљају, трава је зелена а човјек зна да није сам.
Зато се Вранеш памти и по потоцима. Они нијесу само природна појава , већ трагови трајања. Кроз њих је прошла историја, дјетињство , рад и молитва овог краја. Поток је у Вранешу више од воде- он је знак да земља дише и да живот у Вранешу тече.
Поток није само ни вода која тече. То је живот који памти одакле си кренуо и зна куда идеш. А све док око нас стаје, он иде даље, тихо, упорно и чисто, као истина коју нико не може зауставити. Поток је памћење земље, жила која храни људе, стоку, воћњаке и душе. Он је глас предака и корак потомака. Поток зна имена , памти пјесме, броји сузе и радости. Такав је био и остао Вранешки поток, а у његовом срцу—Бијели Поток. Незна се како је добио име, дали по бројним бијелим стадима што су прекривали читав крај, дали по бијелим буковима прављеним кад воде Бијелог Потока мушки нагнају, а дали и по високим бијелим сметовима снијега или можда бијелом брашном из бројних воденица. Можда од свега по мало.
Бијели Поток је мало мјесто, више засеок него село, са тридесетак и нешто кућа, али велики свијет у малом простору. Ту смо рођени, ту је свака стопа земље знала човјека , а саваки човјек знао земљу. Кроз то мјесто тече поток који извире са Исакова врела. А снагу добија од бројних извора:Грубановог, Блажовог, Пујовог, Даниног, Човића, Јоксимовића, Јоцовића, Минића, Маџгаља, Ровчана, Шестовића, Живковића, Лековића, Цмиљанића, Вуковића, Врага..Сваки извор као да је носио презиме, карактер и судбину оних који су крај њега живјели.
На том кратком потоку, дугом једва неколико стотине метара, било је седам воденица. Седам срца што су млеле жито, а с њим и бриге и наду. У вријеме кад је свако домаћинство сијало и жњело , тај хлеб је био живот. Од тог брашна се живјело, радило, подизала дјеца и чекале боље година.
Бијели Поток је био богат стоком и људима. Било је јагњади, јаради, омладине, одраслих, а свака кућа је имала од тридесет, педесет па и преко стопедест брава, као и криупних грла стоке. Није било куће без доброг коња- а добре газде и товарног и јахаћег седланика.Свака кућа је имала свој катун. Излазило се у мају око Ђурђевдана, кад се уведе забран у ливадама, а враћало у јесне кад се све покосило и пожљњело, да се не учини штета од бројних стада. Ред је био закон, а закон част.
По Бијелом Потоку се стално орила граја-од звона са стада, од пјесме чобана и чобаница. Проламала се Вранешом пјесма Милке, Дане,Заге,Зеке, Мите, Косе, Милице, Раде…… А одговарли су им момачке пјесме Дага, Мића, Млађа,Пела, Века, Радивоја, Славка, Божа, Мола…
Свако вече , нарочито током дугих зимских ноћи,у Бијелом Потоку се сједјело на сијела , прелима и игранкама. Код Исака, на врх Бијелог Потока, или код Влда и Зореке на Међе- ту се причало, пјевало, смијало и плакало. Ту се учило шта значи бити човјек, комшија , домаћин.
Боже како је било живо и животно. Све је пуно снаге, здраве ведрине, доброте и поноса. Није било много, али било је свега. Данас су неке од тих кућа порушене, као Исакова, али нијесу порушене у памћењу.. Јер док се памти поток, памти се и кућа , праг , и огњиште.
Бијели Поток није само мјесто на карти. Он је завичај, школа живота и књига без корица. Он није само пјесма….
Он трчи кроз нас, кроз све који су из њега потекли. Док год се прича ,поток не пресушује. И зато овај есеј није само о води. Ово је есеј о једном вранешком селу, а поток носио његове гласове даље, да их не прогута заборав.Ово је есеј о људима, раду, пјесми, поштењу и животу који је знао за рад, ред и радост.
Ово је есеј за памћење.
А у срцу тог потока стајале су седам воденица, као седам стражара живота. Нијесу то биле само грађевине од дрвета и камена, већ жива бића. Кад набуја вода, оне су дубоко мумлале, а кад се поток смири, тихо пјевале, као да разговарају међу собом и са људима. Свако точило знало је руку домаћина, свако камње и жито из своје њиве. Док су се камени жрвњеви окретали , мљело се брашно, али и вјекови труда, стрпљења и наде. Тај звук воденица био је музика Бијелог Потока- пјесма рада и хлеба и опстанка. Док су воденице радиле, знало се да ће бити хлеба, да ће бити живота и да поток није сам.
Поток тихо тече кроз вријеме, носећи у себи причу предака и свакодневницу човјека. Он није само вода , већ жива нит која спаја природу, живот и опстанак села.
Поток храни земљу и људе дајући снагу и подстиче људе да трају.
Поток је тихи чувар завичаја, који памти дјечију игру, сеоске радости , весеља и туге , али који тихо жубори као ријеч природе, пратећи кораке људи и подсјећајући да све тече, мијења се и иде својим путем, баш као и живот. .
Док год жубори, зна се да има живота наде и трајања. Бијели Поток никад не пресушује.
