Пише: Момо Јоксимовић

Вранеш је прекрасна земља између планина, брда и широких долина,гдје потоци и рјечице као сребрени појас спуштају кроз ливаде и шуме. То је крај честитих људи, гдје се младост рађа из камена и вјетар носи понос, и поглед  сијева као оштри гребен изнад села.

Вранеш није само простор, већ и завјет планине, земља на којој се рађају момци тврди као камен, а чисте душе као извор.То су поносни вранешки момци.Кад их гледаш, као да гледаш саму планину у човјеку. Њихова љепота није градска, већ планинска, стечена од сунца и снијега, хладне воде са врела, напорног рада и слободе вјетрова.

Рођени под  срећном звијездом, под планинама које уче човјека снази, поносу и ћутању. Лијепи су, али не оном градском љепотом у огледалу-него  сировом, мушком љепотом, која долази од сунца-снаге,воде,зноја и труда. Понос носе природно, без хвале, као да им је уграђен у крви и име.

Али Вранешки момци нијесу само сила-они су интилигенти, бистри, школовани. Многи су постали  дипломци универзитета, доктори наука, професори, директори великих фирми, успјешни предузетници који су од ничега градили своје фирме. Они су и ректор београдског универзитета, министри, писци,инжињени, судије од  државног значаја. 

Долазили су из угледних и великих кућа и породица, гдје је свако дијете било блаагословено, а младићи посебна радост. У тим домовима није се бројала само имвина и земља-бројала се и част, слово, труд и домаћинска рука.

У таквим породицама момци су од малена учили шта је мушки понос. Отац их је учио раду и поштењу, стриц мудрости, а ђед истини и памћењу. Били су фини, одгајани на обичају, на ријечи „добар дан“и „благо мени што те имам“. Стасавали су брзо, јер је  планина од дјечака тражила да буду мушкарци: за понос, за школу, и за славу рода.

Многи вранешки момци, који су господа по понашању, а горштаци по души, који су племенити у разговору а широки у гостопримству, твди у ставу  када се брани част, који не мјере човјека по новцу, већ по ријечи, не по роду већ по дјелу, кренули су у свијет по учење.Учили су у Београд, Сарајево, Скопље, Подгорицу, Никшић..Гдје су год ишли, знало се ко су и чији су : туђе градове освајали су радом, а свој Вранеш поносом.Они су постали мост између јуче и сјутра, између камена и књиге, између коријена и крила. Планина их је подгојила да буду високи у чину, у мислима и карактеру. Они су понос свога краја,  стубови планине и српског рода.

 А кад  би школски одмор замирисао на љето, вранешки момци би се враћали кући. Није њима био стид да скину капут и обуку радну кошуљу. Хватали су косу, пластили сијено, окопавали поврће, палили лиле за Петровдан, брали воће као да никада нијесу  изашли из села. Знали су и град и село, и књигу и мотику, и сабор и библиотеку. Зато су били дивни-јер су у себи носили два свијета, и нједан нијесу издали.

Вранеш је био жив од њихове младости.Момци су  ишли на сијела, на вашаре, на мобе и игранке. Под планинским свијетлом упознавале су се душе, ту су се рађале љубави које су трајале дуже него ријеке. На њима је лежала нада породице, у њима се огледало браство. Породице су  поносно истицале своје синове,не због богаства, него због части и образа.

Вранешки момци билио су дика завичаја. Доносећи моду из градова, а чувајући обичај дома, показивали су да се коријен не губи тако лако. Они су били мост између традиције и новог доба, између планине и универзитета, између родитељског прага и широког свијета.

Зато су вранешки момци  остали упамћени као понос и дика: момци који су знали да воле и село и град, који су носили  презиме као заставу,а част као заклетву. И данас се њихова прича прича-као примјер да највећа љепота није у изгледу, већ у души која памти своје поријекло.Вранешки момци нијесу били  само школовани људи-били су и градитељи живота. Знали су да се понос куће не мјери само титулом и дипломом, него и зидом који си подигао својом руком. Правили су куће високе и јаке, као да ће у њима живјети сто година унапријед. Ко је могао , куповао је или добијао станове –да имају и у граду и у селу, да им се дјеца уче школи, и да се презиме не изгуби са планине.

У Вранешу су момци знали шта значи моба: један гради-тридесет помаже. Једни другима ишли су на помоћ као рођена браћа. Није се питало ко има, а ко нема-јер се знало да ће сјутра неко други подићи твоју  кровну греду.  На мобама се није само радило-ту се и пјевало, смијех одзвањао низ ливаде, а ријеч давала као завјет.

 Када је дошао ред на женидбу, вранешки момци су бирали из свога мјеста и свога краја, а доста и са стране. Они који су се оженили из свога краја, били су мудри, јер се знају породице, познат је род, обичаји и култура; да се поштују крсне славе; да се разумије говор и душа. Такви су бракови  благословиле и куће и села. Јер  кад је све познато и чисто- онда се љубав не плаши , него расте. Зато су се рађале јаке куће и честити људи, који су знали ко им је предак и зашто се преслица држи на зиду поред књиге.

Многи вранешки момци су добили  кроз године звања и велике функције. Постојали су директори, професори, књижевници, инжињери, официри, љекари. Многи се нијеу знали вратити, ожењени са стране, породица није учена да се враћа Вранешу.   Ново вријеме жена се слуша. Упамћени су они који су помагали, градили храмове, путеве,  помагали у запошљавњу младих, у учењу и завршетку школа.

У Вранешу се знало добро- да су то били честити момци из свих брастава:  Лековића, Јоксимовића, Бошковића, Мрдака, Војиновићи… и других који су оставили траг, и неће се никад заборавити. Њихово име се не помиње ради хвале, већ као примјер и захвалност добрим људима, и да  добро породично име рађа добре људе.

Гдје год да погледаш у прошлост, видиш да  вранешки момци нијесу ишли у свијет да се одрекну свога мјеста.

Носили су  Вранеш у џепу коа амајлију; у акценту, у поносу, у крсном имену, у погледу који је увијек тражио планину.

 И зато се може рећи да су они били стубови-дома, и науке и образа.

Вранешки момци били су више од младе генерације једнога краја- били су доказ да се понос рађа у дому, у потврђивању у свијету. Одгајани на  обичају, честитости и породичној части, они су знали да се највећа вриједност човјека не мјери функцијама ни  дипломама, већ коријеном који носи у себи. Дје год су ишли , остајали су синови Вранеша, јер су знали да  се висина човјека познаје по томе колико своме крају се враћају и колико од њега узимају.

У њихов живот спојило се двоје: снага планине и знање града. Градили су домове, стварали породице, помагали једни другима, чували славе и имена предака. Њихов примјер показује да се култура и обичај не губе кад се човјек уздигне-напротив, тек тада добијају своју праву вриједност.Зато ће се вранешки момци памтити као генерација која је знала шта значи браство, рад и част- као понос својих кућа и као стубови свога завичаја.

У свему томе,  остали су скромни. Нема у њима лажних величина-само тиха гордост. 

Бунт им је племенит, не руши него ствара. Није то бунтовништво без разлога, већ питање части. Бунтовништво им није инат  већ питање части и правде. Они никоме не клече, а свакоме руку пруже.И у селу и граду-не заборављају одакле су кренули. То је оно што их разликује од других. Они су господа и горштаци-у истој души.

Кад погледаш вранешког момка, видиш човјека који  воли свој крај, поштује туђи, држи ријеч као завјет, а руку као помоћ. У њима живи образ,предака и аманет да се буде бољи.

Снага планине претворена је у знање и стваралаштво.

Код куће су добри домаћини-радо помажу породици, пријатељима и комшилуку. Њихова ријеч се држи као завјерт .

Вранешки момци су истовремено и господа и горштаци- са  дипломом у џепу и планином у срцу.

Враншка историја није написан само у књигама-она је уписана у костима људи. Момци из Врнеша били су  увијк тамо на страни слобода. Имена младића из овога краја, који су своју младост замијенили за слободу свога народа, уклесана су на споменицима.

А кад је рат прошао, вранешки момци  постали су јунаци и у миру: подизали школе, цркве, мостове, путеве, постали су учитељи, официри, инжињери, доктори, судије, велики руководиоци. Човјек који има срце за бој, има и срце за стварање.За њих се каже да су у боју громовити, а у кући хлеб и со, јер су спремни да се жртвују за своје и сваког човјека са добрим намјерама.

   Вранешки момци су  наочити и високи, стасити и  широких рамена, орловског поглоеда и горског држања, постојани као стијена и племенитог осмијеха. Честити су и поштени, тврда образа, бистре памети, и срца широка,  тихи и ненаметљиви, а велики по духу. Усправни као јеле, поносни али и  скромни, господа по манирима, а горостасног  достојанства, тврдог става и меке душе. Вриједни су као пчеле, добри домаћини и посвећени радници, златних руку, умни и сналажљиви, дарежљиви према госту и спремни да помогну комшији. Узорни су  очеви, вјерни супружници и брижни родитељи, стубови породице , браћа по мјери,срчани су и постојани, храбри су и јунаци кад се види и не види, браниоци части и образа. У друштву су радо виђени, паметни и племенити, миритељи и савјетници,  поштовани гдје год дођу. И у министарству и на њиви  остају велики људи.

Вранеш је земља у којој се рађају  момци које је планина обликовала у тишини, да имају поглед који  се не склања, а понос који се не продаје , стасом , снагом и образом вранешких тврдих брда, пуни народне мудрости, много видјели а мало говорили, што личе на свој крај, тврдог карактера као камен,  пуни части, поштења и чојства.

Вранешки момци су кроз времена се показали као јунаци у бунама, устанцима и ратовима, против Турака, Аустроугара, Арнаута, Бугара, Млечана, гдје су као војници, командири, команданти, барјактари и гласоноше, по снијежним кланцима и клисурама, бранили слободу част и понос свога дома и народа. На многим споменицима по Србији, Босни, преко Дрине, Македонији, Црној Гори, стоје њихова имена- младост поклоњена слободи. 

Зато су вранешки момци понос свога краја- јунаци по потреби, људи по природи.

Домови вранешких момака су пуни топлишта и ватришта, стиме и људског разговора.

Вранешки момци су честити људи, стубови народа и понос свога краја.