Пише: Момо Јоксимовић

Некадашње крчме у Вранешу биле су тиха светилишта боемства, мјеста гдје се човјек није мјерио по новцу, већ по души.Нијесу имале свјетлеће фигуре ни расакошне излоге, имале су дим под гредама, огњиште што пуцкета и  врата  која шкрипе као стара пјесма. Када би их отворио, ушао би не у простор , него у вријеме.

На столу је стајао чокањ-мали, али тежак од значења. Ракија се није пила да се заборави невоља, већ да се памти. Пила се полако, с мјером између двије приче и три уздаха. Кафу су звали цикорија или дивка, црна као земља што рађа и горка као живот који се трпи, али мирисна као завичај. Сокови су се разводњавали, као што се и радост разводњавала сиромаштвом, али никад није  нестала. Пушио се резанац највише у лулу, са мераком, онај скадарски.

Пило се на почек, на вересију, али никад на срамоту. Крчмар је знао да ће се дуг вратити кад се прода сир, кајмак-скоруп, јагње, теле, овца или јуне. Знао  је, јер је знао човјека. У тим крчмама ријеч је била закон, а образ највећа залога. Ко је обећао-тај и платио, ако не данас, онда сјутра, али сигурно.

Боеми Вранеша били су људи меке душе и тврде ријечи. Знали су запјевати да се таванивца затресе, али и ућутати кад туђа мука проговори. Нијесу били  раскошни, већ умјерени у свему осим у срцу. Пили су или нијесу пили-али у свему су увијек били људи. За њих је крчма била школа живота, а сто мјесто гдје се човјек оголи до истине.

И зато се и данас шапатом помињу крчме Влада Ашанина у Павином Пољу, а ово мјесто доби назив по Пава Радовићу из Драшковине, чија су поља сва  поред Кичавнице била његова. Паве , по коме ово прекрасно и Богу угодно мјесто доби име, гдје и Велики српски Жупан Вукан сагради задужбину Успеније пресвете Богородице и ту написа своје :Вуканово јеванђеље, је био најбогатији човјек у Горњем Вранешу.

Памти се и крчма Јована Чупића,  па крчма на Човића Анове у Бабаићима, крчме у Томашеву, Вруљи… Нијесу то само имена мјеста, него тачка на карти душе. Ту су склапана пријатељства, мирени завађени, плаћане чаше за оне који нијесу имали, и пјеване пјеме које нико није записао, али их сви памте. Сједјело се при петролејки, често и без срче-стакла,тако да пола столова је било у полу тами. Седјели су људи полупијани и полуморни у полумраку,  водили разговоре, договарали се , трговали и послове склапали, добијали инормације, најновије вијсети, ту се водила локална и државна политика, а неки су размишљали како ће стићи кући јер су подавно били под „гасом“. А они при свијету су испијали задње капи из чокања,  пјевушили за своју душу и  чезнули у даљини. И то је био живот, живот честитих људи који су знали доћи својој кући.

Ујутру  кад би кафеџија отворио врата крчме,  и позвао пролазника – сврати на кафу. Ријетко би ко прошао да не сврати , да га ар не убије, да не крочи кроз тек отворена јутарња врата, преко прага крчме.

Данас су та врата углавном затворена, столови утихнули, чокањи  остали празни. Али кад падне вече и кад се Вранеш умири, као да се из мрака опет  чује смијех боема, тупи ударац чаше о сто и ријеч што одзвања јаче од сваке музике.

„Запиши брате на почек-платићемо кад продамо јагње. И не брини…ријеч смо дали“

И та ријеч, ето још траје.

Данас су кафане веће, освијетљене, сва у стаклоу, умјсето малих прозора и са апарата што зује умјесто огњишта.  Умјесто  дрвених клупа- столице од  гвожђа и коже, умјесто  земаљског пода- плоћице што сијају.  Али, кад се  врата затворе и кад се људи окупе, кафана  поново  постаје оно  што је  одувијек била- срца мјеста.

Вранешке кафане данас најбоље раде зато што у њима има људи. А гдје  има људи,има и приче. А гдје има приче има и живота. Ту се јутом пије кафа-не више са цикорија већ „дупла без шећара“, али са истом намјеном да се дан започне међу својима. Ту се у подне свраћа“ на кратко“ , а  остаје се дуже него што је планирано. Свако вози ауто, у возном а често у полувозном стању, па и полупијан лако стигне до куће. А увече кафана поново постеје позорница. У данашњим кафанама склапају се послови, али и мире завађени. Ту се преврће локална политика, више државна и свјетска, ту се зна ко је кога запослио,ко је кога изневјерио, а ко се вратио из бијелог свијета са  празним џеповима и пуном душом. За једним столом прича се о  општини, за  другим о државној политици, за трећим о свијету-као да су сви  они ту, у једној чаши и једној кафани.

Иако су јавне, данашње кафане носе нешто интимно. У њима савко има своје мјесто, своју шољу, своје вријеме. Конобар зна ко пије шта и кад ћути, а кад му треба ријеч. Зна кад не треба питати ништа.

Некадашње крчме су нестале као објекти, али њихова фуникција је остала иста. Она је и даље уточиште уморних, пристаниште самотних, школа живота за младе и архив памћења за старије. Она је мјесто гдје се чувају успомене које нигдје нијесу записане, али се знају напамет.

Зато  вранешке кафане и данас живе. Не зато  што су  модерне, већ зато што су истините. Јер  кафана није зид, ни сто, ни чаша-кафана је човјек који уђе и остави дио слободе. А док год  има тога , брате мој, биће и  вранешких кафана.

МИР БОЖИЈИ ХРИСТОС  СЕ РОДИ !