Пише: Момо Јоксимовић
У оно старо вријеме, кад су људи живјели ближе зељи него данас и кад се свако јутро ослањало на сунце као на брата, постајала је једна посебна врста љубави. Није се она звала ни страст ни еротика- нијесу људи имали те ријечи-али су их осјећали дубље него ико данас.
У Вранешу , имеђу брда што се надвијају као велике руке над селом, све је имало свој ритам. Када би се разданило, чобани пођу ка стази, дјевојке устану да помузу краве, вода потече из буцата, а село се пуни тихим шумовима живота. Али испод свега тога , као невидљива подземна ријека, кретала се млада љубав: стидљива и што се види у очима више него у ријечима.
Дјевојка када крене по воду,понесе канту на куку и коса јој падне низ љеђа. Под сунцем изгледа као да јој се сјај слива низ плетенице. Младићи то виде, али се праве да не гледају- да осјете мирис сапуна и младе коже.Увече ,кад се смирива стадо и кад последња овца уђе у тор, почињала је она тиха, невидљива игра која се не учи нигдје. Њихови погледи би се срели преко ограде од плетеног прућа, и све што је некад било далеко, одједном би постало близу. Није требало да се говори. У очима се видјело све : и жеља, и страх, и оно предавање које само млади знају без ријечи.
Воденица је била посебно мјесто. У њој је сумрак увијек трајао дуже него напољу. Дрво мирише на старост, вода хучи равномјерно, а камен се окреће као срце што куца. Кад би се млади нашли у воденици под изговором да погледају урог или да замијене брашно, тишина би постала густа. Чак и да ништа не кажу, све је већ речено.
Она би се нагнула да дохвати врећу, а њена коса би се спустила низ раме, блиско, топло. Он би се наслонио да уради нешто безвезно, само да осјети како је ту, на корак, на дах од њега. У том тренутку би и најобичнији шум воденице постао мелодија која држи све на окупу, да се ниједан тренутак не проспе као зрно кукуруза кроз прсте.
Сеоска вранешка еротика није била у додиру—него у недодиру. У ониме што је могло да се деси, а никада да се каже. У њиховом стиду било је више топлине него у данашњим ријечима.
На пољанама, кад се сретну на путу ка стоговима сијена, њихово прибрано „ Помаже Бог“ носио је више значења него читаве љубавне пјесме. Он би , док прича с њом, гледао у травку што држи у руци , само да не гледа директно у њене очи, јер би га оне издале. Она би, док слуша, нагризала усну , као да тиме чува нешто што би тренутно излетјело из ње.
Када би обоје кренули истим путем као случајно, сјенка би им се сусретала у сумраку и играла једна преко друге. У тим дугим ћутањима , у којима је вјетар свирао косом, а трава им се плела око ногу, десило би се оно најјаче. : осјете једно друго , иако се не дотакну.
А било је и онај тренутак испод липе,испред куће, када се село смири а ноћ се спусти. Дјевојка би изашла да унесе рубље што се суши, а он би баш тад прошао поред куће. На тренутак би застао , она би се окренула, и све би стало—и вријеме, и свјетлост, и галама одоздо с друма. Те секунде вриједле су више него читави разговори.
У тим старинским љубавима није било журбе. Све је ишло споро, као зрење воћа,као ходање кроз росу, као ријеч која се каже тек кад постане тешка од осјећаја.
Та љубав , тај стид и трептај, били су најчистији облик еротиеке који није село познавало—онај који буди душу, а не срамоти је , онај који ти заталаса крв, а ипак те остави усправног, човјечног.
И зато, брaћо, моји стари Вранешани, кажу :
„ Није љубав у ономе што се види, него у ономе што се слути“.
А у Вранешу—слутило се све !
