Пише: Момо Јоксимовић

Између двије воде, Таре и Лима, лежи  Вранешка котлина, гдје вјетрови пјевају старе пјесме, а  планине стоје као  камени стражари  између неба и земље,  у којој се свако јутро  сливају магле као да се небо поклања земљи. Ту се планина наслања на небо,  а сунце загризе јутро.  Ту  брда гледају у куће, колибе у долине. Гдје  вјетар зна имена сваког вранешког врха, а  вода памти стопе  чобана .  У тим брдима и долинама, међу брезама и боровима,  одрастају ђевојке као  планински вранешки цјетови-скромне на погоед, а у себи јаке као коријен  који држи бријег. То су Вранешке одиве -понос породице , темељ куће, снага дома  и лице Вранеша. Мушкарац гради зидове али она држи кров.  То су биле  дјевојке које су носиле љепоту и част , и ред и благост, и понос и скормност  у једном срцу.  Вранешка одива није лијепа  од ружа и огледала, већ од  понашања, држања и погледа.   Ходала је  тихо,  али сигурно, носила се успртавно, као јела под  снијегом.  У њеном оку бљеснула би и младост , љепота и дјевојачка стидљивост, а у осмијеху благост која је умиривала све.  Лијепа али не и раскошна.    Погледала би човјека  право у очи, али не дуго да неби повриједила ни своју ни  туђу мјеру. Вранешку одиву красила је послушност,и поштовање према старијим, према роду, кући и обичају.  Знала је слушати старије, знала држати ријеч, знала чувати свој и образ породице.  Знала је да буде и храбра и упорна кад треба бранити част  брата или рода.  Била је  тиха и одлучна, њежна и непоклолебљива, скромна и поносита,  повјерљива другарица и комшиница,  која је знала чувати тајну, са млађима стрпљива,  са старијима  уважена.. Знала је да расплете косу али  и свађу.

Она је  најбољи чувар дома, симбол породице и народног памћења, најбоља домаћица , најчаснија жена, најбоља мајка. Оне су знале радити од зоре до сумрака , знале чувати дјецу као очи у глави, према мужу бити  честите,  до кости,  а према роду вјерне као  земља коријену. Код њих није било лакомислености, ни заблуда ни издаја рода.  Од дјевојке до жене увијк су носиле  исту врлину, чист образ и добро срце.

Вранешка одива  је била:љепота без охолости, врлина без хвале, кротост без слабости, понос без тврдоглавости, рад без жалбе, љубав без галаме.  И зато се о њима пјевало и причало, као о Ружи и Јелени из Лековине, Дари из Муслића, Гордани из Махале…Вранешка одива је понос вранешког краја.

Њен живот је елегија рада и снаге , и печат који стоји  на сваком прагу вранешког дома, гдје се рађају дјеца и гради кућа. Она поштује и чува мужа не само храном него и душом . Снажно  га представља пред свијетом у ријечима и у погледу.  Она смирује и мири  различите нарави , неда раздор међу браћом,  учи да се живи достојанствено у миру.      Она поштује свекра и свекрву, а ђевере и заове не зове именом, но украсним надимком.

Вранешка одива држи кућу,  а кућа вуче напријед. Њена мудрост креће у тишини и осмијеху.  Зна да прећути да не заболи.  Понекад проговори да би спасила.  Њена ријеч није дугачка али је  дубока.  У њој се налази памет која долази од  мајке и бабе, ко да је искустом плела кроз кољена. Од колијевке је везује образ  за  поштење, рука за рад, а срце за дом.   Није важна ријеч  коју она каже- већ оно што прећути, јер у њеној тишини више је истине кего у књизи.

Њене руке су симбол рада.  Оне су велике мајке, што дању држе  кућу као птице гнијездо. Устаје рано прије зоре прије свих да подложи огњиште , преври воду и попије кафу, а лијже  послије свих.   Вранешка одива ради у кући и ван куће.   Она је мало домаћица, мало  учитељица, мало судија,   љекарка, мало савјетница.

У њеној кући хлеб миром мирише, то је  светиња и живот.

Гост не улази  у кућу него у породицу. А кад послужи човјека-послужила је и Бога, јер се у Вранешу  тако учило: ко уђе у кућу на праг,  ушао је у душу.

Она дочека госта топлим хлебом, чистом водом,  и искреним погледом и богаством душе. Њена душа је испуњена радом а ноћ бригом, то је најача љубав која се живи.

Гост се не прима у ходнику  , него у душу куће.   На трпези стоји оно што кућа има.  Љубав  Вранешке одиве није у ријечима него у дјелу.  Њена љубав је дан који ради,  ноћ која брине,  срце које се не  хлади. Она је  чуварка домаћег закона, држи дом,образ и кућни ред.  Она је радост и бол сваког дома.

Вранешка жена не влада ријечима већ тихом снагом.  У њеном смијеху има радости , а у њењној  тишини има мудрости.   Она смирује  браћу и свађу  прије него се роди, јер зна да је кућа   највреднија када је мир у њој. Она не зна инаћење пред гостима, нити горчину пред дјететом.  Ђе се људи раздвајају, „Вранешке одиве их спајају“.

На њеним длановима  види се рад, али у њеним очима виде се снови.

Вранешке одиве су вриједне као мрав, а мудре као стара мајка. Оне знају да раде  и по сунцу и по киши   у пољу, у стајама, уз стадо, али и уз књигу. Многе су постале учитељице,  судије, професорице,  докторке, сестре медицинске, трговкиње, али Вранеш не заборављју, њему се враћају…

Њу можеш видјети на брдима гдје су пашњаци,  под ведрим небом,  у врту гдје се копа, на трпези  гдје се служи, у кући гдје се гради породични мир.

Није важно што она каже-  већ   оно што прећути, јер  у  њеној тишини више има истине  него у књизи.

Оне су домаћице што знају да засучу рукаве, да дигну кућу, да нахране , угосте,почасте, да се насмију и кад плачу.

У жалостима предњаче са тугом , на свадбама су поносне и веселе снахе,што носе бреме благослова, а у старости мудре баке, које знају више  него што лијекови и школе могу научити.

Вранешка одива је слика  честите жене српског народа Вранеша. Она је стуб дома, чувар огњишта и темељ породице. Док постоји таква жена-Вранеш ће да траје, јер кућа не лежи не  земљи него на вранешкој жени.

Она је мост између прошлог и будућег, између дјетета и старца, између тишине и смисла.

Вранешка одива  је супруга , домаћица, мајка, бака, сестра, снаха-чије тихе ријечи држе дом, а чија храброст  никад није тражила  аплаузе. И кад је најтеже она се не жали. У очима јој се умјесто суза преслика небо,  знају бол  да прогутају, а љубав подијеле.

Вранешка одиива није  само украс дома -она је друга половина  човјека.

Поштујте  њено поријекло, браните њен образ, не тражите од ње слуганство-него пријатељство. Није важно колико је тешка зима, ако је у кући Вранешка Одива .

Кад момак  погледа вранешку дјевојку- треба да зна- не гледа  само  лице и косу, него будућност куће. У њеном кораку је траг баке, у њном смијеху –ширина Лима, у њеној тишини дубина кањона Таре, а понос своје мајке.  И у Вранешу се каже-гледај мајку па узми ђерку.

Зато момци, ако наиђете на Вранешку Одиву-поштујте је, пазите је, носите је  као што се пази и носи највећа светиња.

Јер кад се она воли- расте кућа.  Кад се она пази-јача породица. А гдје је добра жена ту и зима није хладна.