Пише: Момо Јоксимовић!

Вранешка ђевојка је млада  жена на прагу живота –ни дијете више , а ни  жена још.То је оно вријеме када се глас умиљава, корак постаје гиздав и мекан, а поглед добија дубину. У њој се први пут јавља стид, али и храброст, жеља  да припада , али и да се уздигне. Она је љепота куће, част породице,  знак да је лоза још жива, млада и родна. Била је свјетлост куће, бисер који се чува, цвијет који расте под  стрехом и у пољу. Кад мајка каже „моја ђевојка“, то није само ријеч-то је понос, благослов.

Вранешка ђевојка је млада жена  у првим корацима зрелости. Стоји на вратима живота, од малена се учи стиду, лијепој ријечи, честитости, домаћинству, али изнад свега  учила се срцу. Да њено срце буде широко, а поглед чист. По родном казивању ђевојка је била мјера куће, јер ако је она честита, онда је и дом уредан, а сјеме породице здраво, стидљива али поносита, тиха али и одлучна. У њеном погледу  сија нешто  што се не може купити ни научити, природно достојанство душе. Она је што би народ рекао : „Вранешка ђевојка је као роса на јутарњем цвијету- чиста као роса, тиха и драгоцјена“.

У кући ђевојка је огледало своје породице, свједок да је  дом васпитан, мекота која умирује, прва пјесма која се пјева ујутру, тиха рука која помаже мајци,  радосни корак који испуњава кућу топлином. За народ, она је знак да све што је старије било часно и да ће све што је новије бити још боље.

У нашој традицији Вранешка ђевојка симболизује:  цвијет који се тек отвара,  јутро које обећава љепши дан, чисте воде у које се огледа небо,  јабуку на врху гране  до које се не стиже лако нити свака рука, части и врлине , двије  врлине  које су одувијек  красиле женски род.

У народној  пјесми дјевојка  је  најчешће чежња, идеал, благост која смирује и  храброст која подиже.

Наша књижевност не постоји без ђевојке. Нема гуслара који није запјевао  о њеној љепоти, нема јунака који није затреперио због једног погледа, неме пјесме у којој није остављен траг њеног корака.

Дјевојка у  епици није само украс, она је покретач живота.

У пјесми, ђевојка је увијек била као јутарња звијезда, прва се роди на небу, а  задња зађе . Пјесник у њу гледа као у танак облак изнад ливада, у плес травке на вјетру . Она је у  стиховима увијек да корача лако и мекано да земљу милује.

Вранешка ђевојка је огњиште које пламти на сред дома, тиха стража рода, пламен који пламти више од људи.

Код многих народа највећа снага нијесу ратови, цареви ни походи , него жена која зна да воли и да чува.  Од старих времена дјевојка је носила светлост дома, топлину ријечи и љепоту  која не блиједи ни пред буром.  Пјесници су је цртали сликама, ријечима бојама, а народ је чува у пјесми као најљепшу тајну која се не заборавља.

Данас у времену које брзо трчи, ђевојка остаје онај мали мир  међу хаосом, поглед који смирује, корак који отвара пут. Она је спој традиције и сдашњости и чежња старице и  мирис младог  јутра.

А кад једна Вранешка  ђевојка постане важна човјеку, онда  се све претаче у јединствену  истину, да љепота није у лицу већ у начину на који се смије, слуша, хода, говори,и чува туђе срце као своје.

Та истина је вјечна као народ, и стара као љубав која се никад не троши.

Ако хоћеш да будеш срећан младићу, тражи вранешку Ђевојку ! Имаћеш и љубав и жену и мајку  и баку и снаху и честите пријатеље!