На омажу посвећеном књижевнику, просвјетном раднику и посленику културе Кости Радовићу, приређеном у Културно-информативном центру “Зета”, у Голубовцима, евоцирана је успомена на његов лик и богат опус који чине тридесет књига поезије, романа, прозе. Он је утемељио “Пјесничку ријеч на извору Пиве”.
Радовић је одрастао у кући која је гајила и ширила поштовање према другоме и свему што је за поштовати – људима, природи, сунцу, оцу, мајци, Богу, небу. Његово богато образовање није га одвојило од његових коријена. Душа се није одаљила од свог народа и језика. Оно што се у њему испољило духом, нашло је примјену и испољило се дјелом. У његовом стваралаштву осјећа се дух ведрине ријеке, лакоће израза, лијеп језик, чудесно полетан и јасан говор који је носио нешто ново.
Историчар умјетности и ликовни умјетник Душко Радовић је нагласио да је читајући очеве књиге, схватио смисао његовог учења.
– Он подучава људе да мисле, пронађу свијет у себи, свој смисао да оплемене духом, да не забораве тежину људских судбина што се простирала кроз вјекове и оно најважније, он људима показује гдје куца срце – истакао је Радовић.
Књижевно вече посвећено лику и дјелу Косте Радовића окупило је бројну публику у КИЦ-у “Зета”. Директор Бранко Ноковић је у уводном излагању истакао биографске податке Косте Радовића, просвјетног радника и књижевника из Пиве.
– Добитник је награде Удружења књижевника Црне Горе за животно дјело “Марко Миљаанов”, био је почасни грађанин старе руске престонице Суздаљ, као и Краљева у Србији. Са поносом истичемо да је био први директор три основне школе у Пиви, потом секретар Културно-просвјетне заједнице Црне Горе, помоћник директора Центра за савремену умјетност Црне Горе – рекао је директор КИЦ-а “Зета” Бранко Ноковић.
Завршну ријеч о Кости Радовићу имао је његов унук, академски вајар Матија Радовић, уједно и модератор вечери, који је, између осталог, захвалио Ноковићу, и предсједнику Општине Голубовци Михаилу Асановићу на уступању простора за одржавање ове књижевне вечери.
Радећи на себи увидио је којим путевима се откривају тајне умјетности и поставио се као човјек и као писац да својим примјером неодлучнима покаже праву страну доброг дјела и да себе у свијету потврди добротом.
– У свом времену јавио се као стваралац који је одлучан у борби за језик и писмо коме припада и то је оправдано, јер је сматрао да мора новим облицима и садржајима створити чврст темељ и врхунски домет новије књижевности. Себи је ставио у задатак да првилно тумачи природност, живу слику подсвјесног, налазећи да то има везу са духовним и ко пронађе ту везу биће спасен – то је његова идеја. Он је био човјек природе, а природа чува једну тајну, а тајна је у обнављању. У промишљању о себи и свијету, дошао је до непобитне истине – да би човјек живио он мора да устане и погледом и духом. Све што је духом створено никада неће устукнути. Свој животни пут посветио је књижевности, предао је свој стваралачки напор у трагању за неком новом тајном, новом ријечју – истакао је Душко Радовић.
Коста је писац љепоте, нових израза, богатством фантазије, љупкошћу, посебним осјећајем сна и среће, чистотом језика, занимљивим и једноставним говором није тежио популарности, већ је само желио да исприча свој сан пријатељима и да искаже свој став о животу у коме има доброте, хуманости, љубави, над хаосом и сваким видом неслободе.
– Схватио сам да је његово мишљење покушај у срцу да управо оно што је најсмиреније, најдостојније открива овом свијету, о пролазном и приближи се Богу на тај начин што воли и што још једном ствара његово створитељско дјело. Костино дјело, дакле, има дејство умјетности, оно живи и живјеће из два снажна елемента – од истине и од духа – поручио је Душко Радовић.
И другим писцима је својим дјелима отварао путеве који су до тада били једнако неискрчени. Његова ријеч имала је далекосежно значење, јер је одређивала и утицала на даљи развој појединих стваралаца, као и књижевности уопште. Он је покренуо борбу за напредну књижевност, за напредну мисао, она је код нас започела и обиљежена је изузетном појавом “Пјесничке ријечи на извору Пиве”.
О Кости је говорио и др Радоје Фемић евоцирајући успомене на познанство са Костом Радовићем од 2017. године и промоцију пјесничке књиге “Огорјелица”.
– Већ тада сам увидио да је ријеч о ствараоцу чији ауторитет је настајао дискретно, а зрачио трајно. Његова многострука стваралачка дјелатност обухвата различите жанрове: лирске, епске и драмске. Али, може се рећи да је Коста Радовић изнад свега био пјесник, јер је његов лирски сензибилитет био присутан у свему што је писао и стварао. Његова Сабрана дјела свједоче да је по свему био и остао класик савремене књижевности. Поред писања, значајан је и његов активизам на заштити завичајне духовности која је отјелотворење нашла у Пивском манастиру. Залажући се против потопа, Коста Радовић се истовремено залагао против урушавања духовности, против вулгарног материјализма и против антикултуре. Залагање за установљење “Пивских вечери поезије”, као и остале активности на успостављању институционалне културе, Кости Радовићу обезбјеђује и статус претече савременог менаџмента у култури. Он је био иновативан тамо гдје су послови културе то налагали, али исто тако привржен традицији и колективном памћењу. То се посебно очитује у његовој привржености српском језику и књижевности која је на њему настала. Стваралачка дјелатност овог умјетника има карактер истинске књижевне, националне и духовне мисије, због чега му припада истакнуто и привилеговано мјесто у савременој Црној Гори и српској култури уопште – рекао је Фемић.
Академски ликовни умјетник, вајар Матија Радовић је истакао да је као Костин унук имао привилегију да одраста уз културног ствараоца и посленика који је оставио трајни аманет у областима просвјете, културе, стваралаштва.
– Неизмјерно сам почаствован што сам имао привилегију имати га за свог дједа. Школовао се по завршетку Другог свјетског рата, када су преживјели напад њемачких дивизија у Пиви. Уписао је Филозофски факултет Универзитета у Београду, и тамо је упознао и био пријатељ са многим нашим вансеријским умјетницима – Ивом Андрићем, Бранком Миљковићем, Миром Ступицом, и другим великанима наших простора. Вратио се у Црну Гору да пробуди свијест о образовању, отварајући осмогодишње школе у Црној Гори, у којима је био директор и професор, просвјетни и културни радник, предавајући српски и руски језик и књижевност.
Пријатељство са нашим нобеловцем почело је питањем: “Како сте изградили стил?”, упитао је Ива Андрића, а Иво му одговара: “Аха, ви колега сигурно пишете”, и од тог момента Косту је Иво Андрић ангажовао као модератора програма, малтене све вечери у Ивовој изведби. Ово вам вечерас говорим везано за његову књигу, роман о Бају Пивљанину, хајдуку, под називом “Вртијељка”, мјесту гдје је погинуо бранећи Црну Гору од османског царства. Дуго је прикупљао материјал за књигу, историјске списе и чињенице, истраживачки се посветио литератури, дајући своју личну интелектуалну књижевну мисао. Писао је већ дужи временски период, али је имао дилему како да почне. У умјетности је можда и везано за тему најтеже некада почети и завршити дјело, приступајући одговорно. Уснио је сан једне вечери, јавио му се у сну Иво Андрић, како су иначе на јави разговарали, Иво га је упитао: “О чему пишеш?”, одговара Коста: “О хајдуку Бају Пивљанину. Пишем роман, имам све списе, историјске чињенице, али имам дилему, како да почнем?” Иво му одговара: “Па то ти је лако, Коле, почни од краја”. И мој дјед се тргне из сна и започне у сред ноћи роман и наслови од момента када је Бајо Пивљанин погинуо на Вртијељци, тако и роман носи наслов “Вртијељка”, а књигу краси слика такође једног великана Петра Лубарде.
Био је први директор три основне школе у Пиви, потом секретар Културно-просвјетне заједнице Црне Горе, помоћник директора Центра за савремену умјетност Црне Горе. Иницијатор је и актер подизања споменика Жртвама фашизма Пиве. Утемељивач је Југословенских књижевних сусрета “Пјесничка ријеч на извору Пиве” 1970. године, манифестација која већ педесет година траје непрекидно. Посљедњих година предано је радио на обнови Пиве, обнови манастира на Заграђу, спомен-капеле у Долима
Добитник је награде Удружења књижевника Црне Горе за животно дјело “Марко Миљанов”, Такође добитник је и престижне награде “Печат Херцега Шћепана”, “Видовданске повеље”, “Макаријевог слова”, “Златне повеље”, као и Ордена заслуга за народ са златним вијенцем.
Композитор Борислав Таминџић по стиховима Косте Радовића написао је велику кантату “Угарак тијела” о геноциду у Пиви, 1943. године и “Љубав се јавно каже” о стријељању 1941. године у Краљеву.
Коста Радовић је био члан је Удружења књижевника Црне Горе, и члан Управног одбора Епархијског савјета Митрополије црногорско-приморске, Савјета Енциклопедије ЦАНУ.
извор: дан
