Пише: Владимир Умељић (Искра)

У Црној Гори је славодобитно оглашено одузимање књижевне награде „Ристо Ратковић“ Радовану Караџићу, коме је Хашки трибунал фактички одузео живот предавши га (по увек новим вестима – претежно средњевековном) гостопримству британских казамата.

Како се то зове, када неко одлучи да одузме некоме нешто његово а без да је погођени у стању да брани своје? Крађа? Отимачина? У Црној Гори се то данас зове „цивилизацијски чин и демократски искорак“.

Није тешко себи замислити са каквим задовољством би исти и Меши Селимовићу посхумно и само цивилизовано, демократски одузели „НИН-ову награду“ из 1966. а поготову „Његошеву награду“ из 1969.

„Скупштина општине Бијело Поље донела је одлуку о одузимању књижевне награде „Ристо Ратковић” некадашњем председнику Републике Српске Радовану Караџићу.

Иницијативу за одузимање награде Караџићу покренула је Бошњачка странка у Црној Гори предвођена актуелним министром спољних послова Ервином Ибрахимовићем, а „за“ су гласали и одборници ДПС-а, СДП-а и СД-а.

Одлука је донета синоћ, а иницијативу и закључак је у име Бошњачке странке поднео Амер Смаиловић, председник Клуба ове партије.

Бошњачко национално веће Црне Горе иако, како су навели, закаснела, поздравило је ову одуку сматрајући је „цивилизацијским чином и демократским искораком“.

Сматрају и су саме околности под којима је ова престижна награда додељена једном, како наводе, “протагонисти деструктивне и геноцидне ратне политике”, биле веома проблематичне и требало их је и раније преиспитати.

„Нисмо заборавили ни чињеницу да су тадашње црногорске власти, у време агресије на Хрватску и БиХ, стварале амбијент у коме су Караџић и њему слични наводни песници били пожељни и слављени, а њихове књиге декор на многим ‘народном’ вашарима широм Црне Горе”, тако из Бошњачког већа („Политика, Београд, 03.10.2025.)“.

Ко су ти, који су узурпирали право да одузимају додељене књижевне награде? Књижевници? Књижевни критичари? Историчари књижевности? Не, то су муслимански и монтенегрински политичари.

Радован Караџић чами у једном британском казамату, како је одлучио један западни суд, јер на суд историје се мора нешто дуже чекати. Но да нису ови, који му одузимају књижевну награду, можда историчари, који су основали неки оштеважећи, за све обавезујући ad hoc суд историјске науке?

Не, то су припадници једне ратне стране у грађанском сукобу крајем 20. века у другој Југославији, које је НАТО као своју антисрпску пешадију и топовску храну превео на страну добитника.

Но само један тренутак – западни суд?

Зар то није тенденциозно, зар то није био један интернационални трибунал, основан од стране Уједињених нација? Непорециво је, међутим, да је већ оснивање суда било од самог почетка оспоравано, јер је његову правну основу требало да представља § 41 Повеље УН, који каже да Савет безбедности има право да утемељује помоћне гремијуме.

Руски експерт за међународно право Александар Мезјајев је нпр. указао на чињеницу да дотична одредба не може да нађе примену у конкретном случају, јер једна судска установа не може да представља помоћни гремијум а Савет безбедности уз то не поседује никаква судске овлашћења.

Погледајмо прво структуру овог суда, да ли он с правом носи (формално тачну) ознаку трибунала Уједињених нација тј. да ли он заиста рефлектује плурализам састава ове светске организације? Чињеница је наиме

а. да су овај суд иницирале, захтевале (против чега се, иначе, у принципу ништа не може рећи) и већински утемељиле „НАТО-демократије“,

б. које га највећим делом и финансирају, било кроз буџет ун или пак путем дозвољених донација, што је већ нешто проблематичније;

в. које га пре и за време судских расправа снабдевају подацима и материјалима својих војних структура и својих тајних служби, сасвим сигурно – по сопственом избору, после одмеравања сопствених интереса, што је још проблематичније;

г. даље, да се пресуде ICTY заснивају превасходно на западном тј. англосаксонском праву (део исте културолошке традиције), али и да

д. сва 4 досадашња Главна тужиоца долазе из области окцидентално-европске културолошке традиције као и

ђ. да сви досадашњи председници суда, осим једног јединог (Патрик Робинсон/ Patrick Robinson са Јамајке, чија земља је битно карактерисана том истом традицијом и несумњиво се налази у сфери утицаја „НАТО-демократија“) долазе из дотичне традиције; даље,

е. да од досадашњих и актуелних (сталних и ad Litem) судија 43 долазе из области окцидентално-европске културолошке традиције, 39 из њене сфере утицаја (19 из Африке), 3 – у различитим временским периодима – из Кине и један једини из Русије. То не говори заиста о плурализму заступљених правника, нарочито када се узме у обзир да се судске пресуде доносе или једногласно или простом већином (2 : 1). На основу којих критеријума се дакле врши одабир (тужилаца и) судија? Да ли би чињеница да је до сада позван само један судија из Русије и то – са свим дужним поштовањем – један муслимански не-Словен (Бахтияр Раисович Тузмухамедов) требало да укаже на то да се Русија не сматра правном државом? У том случају Тузмухамедов, један стручњак за међународно право са вишегодишњом плодном сарадњом са западним политичким и војним структурама, не може да служи ни као онај пословични „смоквин лист“. Да ли пак тројица позваних судија из Кине говоре о њиховој „правној држави“? Или тројица из Египта, где исте судије – зависно од тога ко је тренутно на власти – једном осуђују бившег председника Мубарака а једном његове смртне непријатеље „Муслиманску браћу“, у земљи у којој би без годишњих прилога САД у висини од више милијарди долара држава одавно банкротирала?

Фундаментална чињеница је, даље, да је ICTY по свом статуту био обавезан да истражи и санкционише све прекршаје међународног права на тлу бивше Југославије а да упркос непревидивом стању ствари, да је НАТО-пакт у време нападачког „Косово-рата” против Србије и Црне Горе 1999. прекршио велики број битних одредница међународног и националних права (не само УН-повељу, већ и сопствени НАТО-статут, Хелсиншки уговор, Бечку конвенцију, уговор „4 + 2“ при поновном уједињењу Немачке, итд. То значи, НАТО је прекршио фактички читаво, за ову област релевантно међународно право, као и национална права својих земаља-чланица, као нпр. немачки устав) а да никада није био позван на одговорност од стране тог суда или барем био предмет његовог истраживања.

Трагедија, несумњиви ратни злочин над босанским муслиманима у Сребреници?

Званичну и у јавности етаблирану верзију „српских злочина у Сребреници, највећих и најстрашнијих од краја Другог светског рата, значи – геноцида“ у међувремену аргументативно поставља у питање све већи број међународно признатих експерата.

Наведимо само неколико имена: Michael Mandel, професор међународног права (York University, Toronto), др Philip Hammond, експерт за медије (South Bank University, London), Carlos Martins Branco (тада званични изасланик и посматрач Уједињених нација у Босни и Херцеговини), Филип Корвин (највиши представник Уједињених нација у Босни и Херцеговини до 1995, са звањем „Civil Affairs Coordinator and Delegate of the Special Representative for the UN Secretary General for Bosnia and Herzegovina“), итд. Даље prof. dr Kjell Magnusson, University of Uppsala, Sweden, prof dr Lennart Palm, University of Uppsala, Sweden, prof. dr Edward S. Herman, University of Pensilvania, USA, некадашњи источнонемачки амбасадор и данас политички аналитичар Ralph Hartmann, итд.

Тако нпр. еминентни амерички научник, проф. др Edward S. Herman, после дугогодишњег истраживања ове тематике сматра, не само да проглашени квалитет тада почињених ратних злочина над босанско-муслиманском популацијом („геноцид“), већ и наводно утврђени квантитет (број од око 8.000 претпостављених жртава) нису утемељени на истини. Резултат својих истраживања он понекад сажима и само у једној јединој реченици:

„Тај „масакар у Сребреници“ је највећи тријумф пропаганде, који је проистекао из тих балканских ратова.“

Теоретичар права Konstantinos D. Magliveras пребацује трибуналу да мења и тумачи сопствена правила већ према нахођењу и да не подлеже никаквој спољној контроли. Будући да је и тужилац орган самог трибунала, то исти добија доминантну улогу при суђењима. Трибунал даље дозвољава исказе анонимних сведока и не постоји могућност жалбе код неког другог и од трибунала независног суда.

Емеритирани немачки професор правних наука Норман Паеш тврди да је ICTY „политички инструментализован“.

Paolo Benvenuti пита, зашто се трибунал интересује искључиво за правне прекршаје и злочине, који су почињени од стране бивших Југословена а игнорише могуће правне прекршаје и злочине, почињене од стране припадника „НАТО-демократија“?

Али ови муслимански и монтенегрински политичари, дакле не књижевници, књижевни критичари или историчари књижевности ето „сматрају да и су саме околности под којима је ова престижна награда додељена једном, како наводе, „протагонисти деструктивне и геноцидне ратне политике”, биле веома проблематичне и требало их је и раније преиспитати.“

Сва срећа да Алија Изетбеговић није био „протагониста деструктивне и геноцидне ратне политике” и да је својом „Исламском декларацијом“ („Nema mira ni koegzistencije između islamske vjere i neislamskih društvenih i političkih institucija!“) здушно доприносио толеранцији и разумевању међу народима.

Јер шта би било о јада! када би нпр. Српска радикална странка дошла на идеју да за њега предложи поновно додељивање „Награде Краљ Фејсал за служење исламу“ (добио ју је 1993.) или хрватског „Велеред краљице Јелене“ (добијено од Фрање Туђмана 1995.) односно „Плакету Хрватске академије знаности и умјетности“ (1996.).

Али Српска радикална странка не учествује у овом théâtre de l’absurde.

То је очигледно привилегија данашње Црне Горе тј њених бесловесних монтенегринских и муслиманских политичара, који свом снагом врше „цивилизацијске чинове и демократске искораке“. Нарочито када погођени беспомоћно тавори, јер ужива у (по увек новим вестима – претежно средњевековном) гостопримству британских казамата.