9. Неприкључивање одбрани земље током Априлског рата 1941. Оно се сводило на неучествовање у Другом светском рату све до напада Хитлера на СССР 22. јуна 1941, неометање немачке окупације, у бројним случајевима и локална сарадња са окупатором, итд. што све траје до опозива споразума Рибентроп-Молотов и прекида односа комуниста са Нацистима. Коминтерна је позвала југословенске комунисте да се дижу против окупације тек 4. јула 1941. Комунисти који су били мобилисани у југословенску војску у Априлском рату често дезертирају из својих јединица или врше отворене саботаже у циљу онеспособљавања одбране земље.

10. Оснивање илегалне партијске милиције, и то политичке партије која је већ забрањена уз отпочињање грађанског рата у српским земљама. Пошто се одбрана Краљевине Југославије након априлског рата по наредби владе у Каиру и Лондону трансформисала у герилску борбу, било је противзаконито било којој политичкој странци да оснива сопствену наоружану милицију. Илегална комунистичка партија је уз то примала и директиве од странаца и то из иностранства. Грађански рат у Србији и српским земљама почиње убиством у Белој Цркви 7. јула 1941. жандарма Богдана Лончара и Миленка Браковића који су сагласно важећим Хашким конвенцијама о јавним службама у условима окупације бринули о јавном реду и миру на окупираној територији. Грађански рат се распламсава у јесен и зиму 1941-1942. када комунисти престају да се придржавају привремених војних споразума постигнутих са герилским формацијама југословенске војске о борби против окупатора и окрећу своје оружје на припаднике сопственог народа у циљу извођења комунистичке револуције.

11. Аматерски вођен и прерани улазак у устанак против окупатора уз изазивање репресалија над српским цивилима по окупационом правилу ”100 за једног”. Након пасивности и случајева сарадње са окупатором у почетку рата, по директиви из Москве и нападу Немаца на СССР комунисти се буде из сенке и потпуно неспремни и војно неадекватно припремљени улазе у устанак. То је убрзало и ранији улазак и распламсавање борбе герилских јединица Југословенске војске које су по професионалној процени своје ступање у акцију планирали тек по обављеним обавештајним и логистичким припремама. За војне процене и заштиту цивилног становништва од репресалија, комунисти нису марили. Иако су партизани у највећем броју врло брзо избачени из окупиране Србије већ у јесен 1941. немајући већег успеха у регрутацији војно способних Срба из Србије, у неколико својих акција изазвали су страшне репресалије Немаца над цивилним становништвом. За разлику од комуниста, легална југословенска војска трансформисана у герилу познатију под називом ”четници” на све начине покушава да избегне страдања невиних људи сходно том драконском окупационом правилу, чим је дошло до сазнања о његовом ступању на снагу.

12. Кохабитација, координација и сарадња са усташама. Након проглашења тзв. Независне Државе Хрватске, члан централног комитета Комунистичке партије Хрватске и њен секретар Андрија Хебранг, по свом јавном исказивању задовољства формирањем независне хрватске државе, 17. априла 1941. са усташким вођама Милетом Будаком и министром иностраних послова НДХ Младеном Лорковићем закључује споразум о легализацији Комунистичке партије Хрватске у НДХ. Неколико дана касније, то је потписом одобрио и сам поглавник Анте Павелић. Излазећи из илегале, комунисти из Комунистичке партије Хрватске све време рата, као легална организација у НДХ, слободно се крећу и одржавају односе са усташким режимом. Пре капитулације Италије септембра 1943. усташе су били главни снабдевачи оружја партизанским јединицама које су на територији НДХ остављали у магацинима партизанима по својим напуштањима појединих српских места. Такође, по договору, након проласка усташа кроз српска места и покоља српског становништва, комунисти су регрутовали преживеле Србе који су губили читаве фамилије и нису имали никог другог до партије која би им давала оружје.

13. Преузимање српских устаника широм НДХ и регрутовање у партизанске редове. На тај начин су се пуниле партизанске јединице, нарочито по Кордуну, Банији, северној Лици, Поткозарју где није било организованих четника. Ти народни устанци нису имали политички карактер, а сви устаници и њихове вође који су одбијали да приђу комунистима након пружања отпора НДХ и избегавања усташког покоља бивали су ликвидирани од стране комуниста.

14. Покољ цивила у тзв. Ужичкој Совјетској Републици у јесен 1941. По заузимању Ужица без борбе у у септембру 1941. након што су га просто напустили четници Косте Пећанца, комунисти спроводе бољшевички терор над цивилима ужичког краја. У тим убиствима страдају многи виђени грађани и домаћини, а међу њима и чувени сликар српске војне команде из Првог светског рата Михаило Миловановић и познати предратни новинар и комуниста који се усудио јавно да критикује Стаљина Живојин Павловић. Док су се партизанска војска и врховни штаб извлачили из града под налетом немачких тенкова, намерно је жртвован батаљон у који су мобилисани радници локалних фабрика који готово у целости гине у узалудном сукобу са оклопним јединицама док се врх партије безбедно повлачи.

15. ”Лијева скретања” или покољ српских цивила Црне Горе, Херцеговине и централне Србије крајем 1941. и почетком 1942. У овој кампањи физичког истребљења неистомишљеника дошло је до систематских и масовних убистава Срба на најсвирепије начине и са ужасном бруталношћу под изговором класне борбе и страха од пете колоне. Наредбу о покољима издаје лично Јосип Броз Тито, а спроводе је црногорски и херцеговачки комунисти попут Милована Ђиласа, Сава Ковачевића, Ивана Милутиновића, Влада Шегрта и др. Страдали цивили су сахрањивани уз највећа понижења по тзв. пасјим гробљима. Југословенски комунисти и локални партизани нису се либили да убијају чак и чланове сопствених породица. О овим покољима и страдањима цивила се надалеко чуло, а иначе су допринели великој масовности четника у тим српским крајевима.

16. Изазивање покоља Срба на Козари у јуну и јулу 1942. Пустош коју су партизани остављали по заузимању небрањених градова у Босанској Крајини (Босанског Петровца, Дрвара, Гламоча и Приједора), у које су улазили након што су им те градове без борбе препуштале малобројне усташке посаде, које нису биле довољне да дуго држе та српска места, је била неописива. Уз то, значајна концентрација партизана по српским деловима Поткозарја, скренули су пажњу окупатора и изазвали стравичну реакцију, посебно Немаца, што је довело до по злу чувеног покоља поткозарских Срба и њиховог масовног слања у Јасеновац 1942. По уласку и одласку партизана из тих крајева, локалне Србе цивиле у Поткозарју није имао ко да заштити, а одмазда је била изразито брутална.

17. Процес заседања АВНОЈ-а од 1942. до 1945. који начелно онемогућује Србима, чак и Србима комунистима, да доносе политичке и уставне одлуке. Ово самопрокламовано конститутивно тело успоставља нову револуционарну Југославију, укида српску православну монархију и прекраја српске земље успостављајући на њима нове републике, покрајне, народе и народности. На тај начин од српских бановина и земаља настају нове републике Црна Гора, Македонија и Босна и Херцеговина, док се НР Хрватској прикључују Барања, Западни Срем, Славонија, Далмација, Лика, Кордун и Баније. Србима се забрањује излаз на море и границе које су они успоставили, ускраћује се српска аутономија у новој Хрватској и новој Босни и Херцеговини, а Србији и српском народу се одузимају историјске и етничке земље, а посебно оне области које је директно ослобађала српска војска. По први пут се на историјској сцени појављују црногорски и македонски народи, а парадоксално и једна вероисповест (”М”услимани са великим ”М”), и то у атеистичком систему, се трансформише у народ односно нацију. На територији нове СР Србије се оснивају два аутономна ентитета који озбиљно отежавају положај српског народа, непотребно бирократизују систем, слабе политичку снагу Србије и спречавају српски утицај у доношењу одлука у југословенској федерацији.