18. Мартовски преговори и споразум са Немцима из 1943. Када су све стране добиле информацију о намери Велике Британије и САД да искрцају делове својих армија на Балкан, одговор комуниста на овакав развој догађаја било је преговарање и закључивање споразума са Немцима о организацији заједничке борбе против савезника: четника, Американаца и Британаца. Владимир Велебит, Милован Ђилас и Коча Поповић одлазе у Загреб по инструкцијама Јосипа Броза на преговоре са Немцима уз асистенцију Комунистичке партије Хрватске и сагласност усташа. Највиша партизанска делегација преговара у Загребу са немачким амасадором у НДХ Зигфридом Кашеом и постиже споразум са немачким официрима о примирју и могућностима заједничких акција. Tај радни споразум долази до самог Хитлера који га са индигнацијом одбацује. Партизани тек током операције ”Шварц” крајем маја 1943, када због ратног неискуства упадају у немачки обруч на Сутјесци, схватају да од споразума о сарадњи са Немцима нема ништа јер су га Немци, а не они, одбацили. За својевољно и самостално споразумевање са Немцима, југословенски партизани трпе жестоке критике од стране Коминтерне и Москве која формира комисију за испитивање овог издајства њихове борбе о чему постоји сачувана преписка.
19. Спречавање највеће антиосовинске офанзиве на Балкану у Другом светском рату и напад на четнике приликом покушаја ослобођења Сарајева од усташа и Немаца у октобру 1943. Након истеривања усташа из источне Босне, заузимања Вишеграда и других градова, 20.000 четника продире ка Сарајеву и даље на запад у намери ослобађања Босне од усташа и Немаца. Четнике током највеће антиосовинске офанзивне операције на Балкану током Другог светског рата, у околини Сарајева, у намери да ослободе други по величини српски град након Београда и униште НДХ, нападају партизани са леђа и осујећују офанзиву. Једној герилској војсци, са значајним тешкоћама у снабдевању, у датим околностима било је немогуће да напада и Немце и усташе, док истовремено трпи партизанско бомбардовање и нападе са леђа. За разлику од четника, партизани до уласка трупа Црвене армије у Југославију никада нису водили офанзивне операције против осовинских трупа.
20. Навођење савезничких авиона на бомбардовање српских градова 1944. Током савезничких бомбардовања српских градова 1944. постоје писмени докази да су Јосип Броз и поједини партизански команданти попут Коче Поповића и Пека Дапчевића наводили савезничке бомбардере на бомбардовање српских градова у којима није било Немаца (попут Лесковца, Подгорице, Никшића итд.) како би олакшали улазак партизанских јединица у централну Србију и уништили народну опозицију њиховој партији. Пошто су по њиховим молбама бомбардовани густо насељени српски градови, изазвали су огромне цивилне жртве. Док су партизани без сумње наводили бомбардовање и бирали мете у бомбардованим српским градовима, за сада нема доказа да су управо они одговорни за трагично Васкршње савезничко бомбардовање Београда из 1944.
21. Неослобађање комплекса логора Јасеновац током рата и непродирање у Хрватску све до пролећа 1945. упркос продору савезничких трупа Црвене армије која тенковима и уз подршку авијације избија Дунавом у окупирану Краљевину Југославију у августу 1944. За разлику од партизана чије је тежиште борбе усмерено на запоседање Србије и Београда, тежиште борбе четника током највећег дела рата била је НДХ и заштита српског народа од геноцида. И док се партизани, који су у јесен 1941. истерани из централне Србије, крећу и мобилишу војску из НДХ у намери да коначно продру ка Србији, они све време одржавају организоване војне јединице у околини логора Јасеновац и то током целог трајања рата и рада логора (први и други крајишки партизански одред, дванаеста, шеснаеста и седамнаеста славонска бригада, итд.). За продор четника у правцу Баније и Славоније, где није било организованих четничких јединица, било је потребно прикупљање и пробијање кроз редове три војске—партизана, усташа и Немаца, што је за једну герилску формацију са великим тешкоћама у снабдевању било немогуће. Партизани никада нису организовали акције са циљем ослобађања логораша или спречавања ондосно саботаже транспорта цивила и уопште ужасног геноцида над српским народом. Све време рата су партизани били свесни страдања Срба у НДХ и често су у својим депешама Коминтерни које су и данас сачуване релативизовали ово страдање као покољ народа Хрватске или покољ антифашиста, а не Срба. Јасеновац као фабрика смрти за Србе наставља неометана присуством партизана да ради све до краја априла 1945. када логораши сами себе ослобађају приликом чега их већина гине. Међу последњим жртвама логора Јасеновац био је велики број црногорских и херцеговачких четника које је предводио мајор Павле Ђуришић.
22. Прелазак усташа, домобрана и балиста у партизане и трансформација бугарских окупаторских јединица у помоћне јединице партизанске војске. Домобрани и усташе прелазе у великом броју у партизане по паду Италије, a нарочито током 1944. године и увиђања отворене подршке Британаца партизанским јединицама. Партизани добијају униформе и велико наоружање од Британаца чији командоси за њихов рачун ослобађају и неколико јадранских острва попут Виса, а усташе и домобрани са којима партизани долазе у додир позвани су да пређу у њихове редове. Док су пре пада Италије за партизане ратовали готово искључиво Срби (уз изузетак неких далматинских одреда), а претпостављени комесари и команданти су им били углавном Хрвати, након прилива домобрана и усташа успоставља се једно време етнички баланс између бораца Срба и Хрвата. Најкарактеристичнији пример таквог преласка у партизане јесте пуковник Марко Месић један од команданата усташке легије на Стаљинграду који је преко Црвене армије прешао у партизане као ратни заробљеник и учествовао у свим војним операцијама запоседања Србије и Југославије као партизански официр. Уз усташе, посебно од продора трупа Црвене армије на територију Краљевине Југославије, у партизане прелазе и Албанци, а под њихову команду се стављају и некадашње окупаторске јединице званичне бугарске војске које само мењају знамење, а које су претходно вршиле масовне злочине као окупаторске јединице у Србији.
23. Договор два Хрвата Јосипа Броза и Ивана Шубашића под покровитељством једног Британца о будућности српског народа. Након огромног притиска Британаца и серије оставки југословенских влада под вођством знаменитих Срба—Слободана Јовановића, Милоша Трифуновића и Божидара Пурића—који до краја остају уз генерала Михаиловића, Британци врше притисак без преседана, чак и физички прете краљу Петру II да своју подршку пружи Титу и партизанима на основу данас већ проверено лажних извештаја о броју партизана и њиховим борбама против Немаца. Пошто за спровођење таквог наума и састав неке будуће владе нису успели да нађу ниједног српског политичара, бивши бан неуставне Бановине Хрватске, такође уз оклевање, пристаје на преузимање владе Краљевине Југославије. Иван Шубашић тако постаје председник владе и сам бива министар свих ресора. У јуну 1944. такав Шубашић закључује споразум о будућем формирању заједничке владе и уређењу Југославије са генералним секретаром КПЈ и совјетским штићеником Хрватом Јосипом Брозом. На тај начин Јосип Броз постаје део владе Краљевине Југославије. Британци врше још снажнији притисак на младог краља, толики да ће све његове одлуке по међународном праву постати ништавне, а који уз велико оклевање и овако мањкаво изражену вољу напокон исказује подршку Јосипу Брозу у септембру 1944. Краљ Петар ту своју подршку под језивим притиском убрзо опозива и распушта на овакав начин формирану владу. Како би ограничили краља Петра, Јосип Броз и Британци, и поред краљеве изричите жеље да се врати у Београд, именују му намесништво које уместо њега врши краљевску власт на тај начин забрањујући легитимном шефу државе повратак у своју земљу. Фактички, о судбини српског народа у Југославији одлучили су два Хрвата, а чак је и Черчил увиђао проблем великог недостатка Срба као највећег народа у доношењу кључних одлука у будућем уређењу нове Југославије, што је саопштавао свом министру спољних послова Ентонију Идну.
