(на слици: На фотографији из априла 1919. видите заставу комуниста и делегате оснивачког Првог конгреса Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста) испред зграде некадашњег хотела Славија у Београду).
У серији чланака ћемо у наставцима таксативно и хронолошки да објавимо списак свих највећих грехова југословенских комуниста према српском народу. Ми смо их класификовали у 33 тачке, а за оне који желе да имају основне аргументе против комунизма и титоизма сакупљене на једном месту, ова листа ће бити користан извор.
Феномен комунистичке партије и њеног односа према српском народу, као и односа српског народа према њој, заслужују посебну пажњу. С обзиром да нас у овој објави интересује искључиво њен однос према српском народу, набројамо њена сагрешења која су се тицала директно политичких и националних интереса Срба, као ослободилаца и оснивача Југославије, или су угрожавали њихов биолошки опстанак.
Комунистичка партија Југославије основана је 1919. године у Београду, у згради некадашњег хотела ”Славија”, на истоименом тргу, под називом „Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста)“. Њени први секретари били су Срби—правник и математичар Филип Филиповић који је убијен у стаљинистичком терору у Москви 1938. и др Живко Топаловић који је убрзо одбацио револуцију као средство политичког деловања и диктат из Москве као начин функционисања провевши цео Други светски рат непосредно уз генерала Драгољуба Михаиловића, да би касније емигрирао у Париз и Беч спасивши се сигурне смрти у Југославији.
Покушали смо да у разматрање узмемо и евентуалне позитивне резултате по српски народ које је донела комунистичка владавина, но наилазили смо на објективне проблеме класификовања и квантификовања таквог резултата. Наиме, стопа описмењавања становништва, на пример, била је знатно виша током 1930их година него током првих деценија владавине комуниста. Исто важи за параметре из домена здравствене заштите и друге економске показатеље. Но, ако у виду имамо огроман напредак читавог човечанства након Другог светског рата, евентуални економски успеси комунистичке Југославије постају прилично релативни. Такође, ако је неки појединац као припадник мање или више привилегованог друштвеног слоја, на пример—члан партије, упео да оствари један релативно пристојан и стабилан живот за себе и своју породицу, то се нужно не односи на цео народ, посебно не његов непривилегован део, те није у фокусу наше анализе.
Постоје два момента који заиста издвајају комунистички период владавине над Србима у односу на било који други, но врло је дискутабилно да ли они представљају напредак за српски народ или не. Први је велика урбанизација и пресељење Срба из села у градове, самим тим и одумирање традиционалног сеоског живота и силазак српског сељака и паора са кључног места у друштву као независног произвођача. Обично су сељаци и паори слати у градове као неквалификована радна снага у мање или више ефикасне привредне колективе добијајући станове у дугорочни закуп (станарско право) по бетонским радничким насељима која и данас архитектонски руже градове читаве источне Европе. Други моменат јесте појава велике системске незапослености током 1960их година у једном неефикасном привредном систему какав је био југословенски и отварање граница јефтиној радној снази за одлазак у западноевропске земље и фабрике. Тако одлазе на хиљаде Срба у иностранство као гастарбајтери, а највећи број их се никада не враћа. Никада се пре комуниста није одлазило из данашње тзв. централне Србије, као врло плодне и просперитетне земље, осим из политичких и ратних разлога. У њу се одувек усељавало, а не исељавало, док Срба исељеника из Краљевине Србије (за разлику од Срба из Аустроугарске, Османског Царства и Краљевине Црне Горе) пре комуниста није ни било. У наставку следи преглед гажења интереса и права на опстанак српског народа од стране комуниста:
1. Укључивање револуционарне борбе, терора, антидемократског деловања и пљачке имовине у званични партијски програм. Тај програм настаје 1919. и због њега, а следећи примере свих демократских држава тадашње Европе, Краљевина СХС забрањује рад револуционарним и терористичким комунистичким организацијама кроз ”Обзнану” коју је усвојила њена влада у децембру 1920. Социјалдемократски и други раднички покрети који су се одрекли револуције као средства политичке борбе најнормалније настављају свој парламентарни и друштвени живот.
2. Приступање Лењиновој револуционарној организацији ”Трећа интернационала” (Коминтерна) 1919. године, коју су основали Бољшевици. То је довело до стављањa југословенске комунистичке партије под ефективну страну контролу, посебно непријатељски настројених тајних полиција попут НКВД.
3. Терористички акти. У њих спадају најпре убиство Србина министра унутрашњих послова Краљевине СХС Милорада Драшковића у Делницама 1921. који је извршио припадник екстремистичке комунистичке групе ”Црвена правда” Алија Алијагић и Видовдански атентат на регента Александра Карађорђевића 1921. када комуниста Спасоје Стејић ”Баћо” баца бомбу на кочије регента Александра не успевајући да га и убије. Алија Алијагић је за убиство министра осуђен на смрт, а Спасоје Стејић током немачке окупације бежи из затвора у Сремској Митровици и придружује се партизанима. Треба подсетити да су комунисти по хапшењима и правноснажним осудама на казне затвора уживали знатно блажи третман него сви њихови политички непријатељи и неистомишљеници након запоседања власти 1944.
4. Четврти конгрес КПЈ у Дрездену, Немачка, 1928. После овог конгреса, наредни пети конгрес КПЈ био је тек после 20 година у јуну 1948. у Београду. Овај најзначајнији партијски конгрес званично потврђује већ установљену политику комуниста која се залагала за потпуно уништење Краљевине СХС као творевине српске буржоазије у којој српски народ доминира и окупља све Србе у једној држави. Захтевало се отцепљење ”угњетених народа“ од стране Срба уз доношење одлуке да комунисти снажно подржавају стварање независних држава: Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније на уштрб српског народа. Такође се комунисти званично залажу за одвајање мађарског и албанског народа јер је закључено да је њихове земље недопустиво анектирала српска буржоазија. Евентуална права српског народа на спорним територијама нису помињана, већ се свим српским радницима и сељацима у краљевини налаже да морају да подрже право на отцепљење свих народа које њихов српски народ угњетава. Југославија је виђена као империјалистичка творевина српске буржоазије којом доминирају српска династија и српски политичари, а парола са тог конгреса била је ”срушити империјалистичку творевину Југославију“. Званична КПЈ односно Савез Комуниста Југославије у својој историји никада није укинула ове одлуке.
5. Јавна подршка Усташком покрету током 1930-их година, често објављивана у гласилу КПЈ ”Пролетер”. На пример, 1932. године у тексту ”Усташки покрет у хрватским крајевима“, КПЈ објављује да подржава усташки устанак у Лици и северној Далмацији против ”српских окупаторских власти“. 1936. Сведок сарадње комуниста и усташа публициста Никола Рубчић објављује драгоцену књигу ”Робија” у којој детаљно описује односе комуниста и усташа настале у затворима краљевине. У тој књизи обелодањена су бројна имена затвореника попут Моше Пијада и Милета Будака и описани примери сарадње присталица два покрета којима је борба против просрпске југословенске државе била приоритет.
6. Константна критика Срба кроз блаћење ”великосрпске буржоазије” у званичном гласилу Комунистичке партије Југославије ”Пролетер”. На тај начин се официјелна политика комунистичке партије подударала са политиком клерикалистичких хрватских странака и организација из којих су поникле усташе и уместо подржавања умерене политике једног значајног броја хрватских пројугословенских политичара, отворено се подржавају антисрпски настројени хрватски екстремисти. Ова хрватска клерикалистичка и екстремистичка политика тзв. државног права, која се пренела још из Аустроугарске, видела је Србе као уљезе које је физички требало истребити са онога што су они сматрали за хрватску територију што коначно доводи до геноцида над Србима. Комунисти су кроз ”Пролетер” такав приступ према Србима снажно охрабривали.
7. Илегални одласци у Шпански грађански рат (1936-1939) и учествовање у међусобним фракцијашким убиствима, као и покољима цивила у Шпанији. Одлазак у грађански рат у Шпанију био је законом забрањен, док тамо многи виђени комунисти бивају убијени од стране других комуниста. У Шпанском грађанском рату бројни југословенски комунисти стичу ратно искуство и пролазе терористичку обуку под надзором НКВД док немарење за страдања цивила и терор над црквеним и верским организацијама код југословенских комуниста потиче од њиховог учешћа у том рату.
На фотографији из априла 1919. видите заставу комуниста и делегате оснивачког Првог конгреса Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста) испред зграде некадашњег хотела Славија у Београду.
извор: ројалистички клуб
