Тврдње Александра Секуловића у тексту „Србија, неуротично четничко друштво“ (Данас, 24-25. мај) да је суд подлегао притисцима „четничке власти“ да противправно рехабилитује ђенерала Михаиловића су у крајњу руку политички мотивисане. Нити је то „четничка“ власт, нити су поменути представници тог режима „четничке војводе“. У ствари, јесу, али у очима људи попут аутора поменутог текста.
У очима људи који су живели за дан када ће се обелоданити истина а правда рећи своје, поменути функционери немају ама баш никакву вредност. Срамотно је што аутор текста неће или не жели да сагледа реалну чињеницу, док говори да је нашем народу ускраћено да зна шта је и како било, чињеницу да је народ свог ђенерала ког прозва Чичом, рехабилитовао у старту.
Штавише није га ни за шта никад ни оптужио. Зар би могао један злочинац понети тако мио епитет да га српски народ колективно назива „Чича“ Дражом? Уз Чича Дражу, једино је још краља Петра Првог Карађорђевића народ прозвао Чика Пером.
Како то да је сарадник окупатора спасао више од 500 америчких пилота? Зашто их није на тацни предао Хитлеру који би га за то оковао у злато? Позната је слика са демонстрација у Америци када су амерички авијатичари за време Београдског процеса носили транспаренте на којима је писало – „Тито каже да ме је убио Михаиловић, а ја сам жив захваљујући њему“.
Зашто би се сарадник окупатора крио дубоко у планинама, у снегу до колена, у тифусу, у грозници, зашто су му јединице силазиле са планина герилски дејствујући а потом се враћале у исте те планине. Зашто ако су били сарадници окупатора, нису становали у гарнизонима у градовима, примајући плате, добијајући нове униформе, оружје и муницију? Уместо тога, већина породица истакнутих официра, жена и деце, почев од ђенералове, преко Калабићеве, капетана Нинковића и других су прошли све могуће затворе Недићеве тајне полиције и Гестапоа, да би на крају завршили на Бањици одакле их је Врховна команда уз помоћ инфилтрираних људи на једвите јаде извлачила.
Зашто су лидери слободног света, Шарл де Гол и Хари Труман одликовали највишим могућим орденима ђенерала Михаиловића, ако се овај налазио под окриљем нациста?! Биће да је од председника САД и Француске, данас после 80 година, боље обавештен аутор поменутог текста. Једна од најпознатијих четничких слика је свакако она где капетан Душан Радовић Кондор са својим сарадницима стоји односно гази по нацистичкој застави која је у њихове руке пала заједно са Вишеградом који су претходно освојили. До дана данашњег није позната ни приближно слична комунистичка слика.
У присуству многобројних савезничких мисија, генерала Армстронга, пуковника Бејлија, пуковника Мекдауела, Дражини четници су ослобађали градове, подизали мостове у ваздух, рушили железничку инфраструктуру. Упоредо са Београдским процесом у Америци је заседао Комитет за правично суђење ђенералу Дражи где су савезнички официри и војници сведочили о четничким борбама, пожртвовању, људскости и храбрости. Нудили су да дођу и у Београд да сведоче на суђењу.
Наравно, комунистичке власти ускратиле су им гостопримство, изводећи пред ђенерала изнова и изнова лажне сведоке. Управо ту и долазимо до „политичких и идеолошких“ разлога, јер, зашто Тито није дозволио одбрани ђенерала Михаиловића да амерички официри и војници који су самоиницијативно изразили жељу, осећајући дуг према четницима, сведоче на суду? Ту је борба против идеолошких и политичких противника доживела врхунац. Говоримо о осталих 20-ак оптуженика који су осуђени уз Дражу, а игноришемо чињеницу да је суђењем Дражи пресуђено свему српском, монархистичком, целој једној војсци, њеним војним и политичким руководиоцима.
Са друге стране, аутор поменутог текста наводи како се судило усташким официрима, а не наводи колико је усташких првака заједно са читавим својим јединицама прешло под Титову команду настављајући свој ранији посао, убијајући Србе у походу према Београду. Једна таква усташка јединица под петокраком на глави у околини Мионице извршила је масовна стрељања цивила, идеолошких и политичких неистомишљеника, ваљевских професора, чак и ђака. По казивању оних који су до краја живота морали ћутати, један од џелата поред петокраке на капи имао је слово „У“ истетовирано на руци. Крвав је био њихов продор према Београду и то и јесте разлог због ког је Чича рехабилитован од народа, јер је народ у Србији, али и на териорији Босне, под четничком заштитом брањен од усташког ножа.
Аутор поменутог текста се осврће и на Павла Ђуришића, док говори о суђењу усташама, не каже да су Павла и његове четнике заједно са хиљадама цивила управо у Лијевчу пољу сачекали стари савезници – усташе и комунистичке дивизије. Не каже да је начин на који је војвода уморен заједно са својим сарадницима био чисто усташки – у гасним коморама, кувањем у кацама, маљевима у главу, сечењем делова тела и сл.
Антифа активиста даље помиње осветничке акције у којима су се локалне јединице и светиле, чега је заиста и било. Ко није осетио страхоте рата, боли и освете не може о томе ни да говори. Антифа активиста не жели или не зна да је било чисто муслиманских јединица под командом ђенерала Михаиловића, нарочито по Босни. Мустафа Мулалић један од муслиманских првака био је близак сарадник Михаиловића, често говорећи да муслимани нису имали бољу заштиту ни за време краља Александара у односу на ратну заштиту под окриљем и командом Михаиловића.
Фехим Мускадић предратни шеф жандармерије у Сарајеву за време рата обављао је низ дужности у четничкој команди а био је и командант Коњичког четничког муслиманског батаљона у месту Коњицу, а страдао је управо од стране комуниста. У вези свега тога препоручујемо новоизашлу књигу Салиха Салимовића „Муслимани у Равногорском покрету и јединицама ЈВуО 1941-1945“.
Подсећања ради, преговори које је у Загребу водио Коча Поповић заједно са Велебитом и са друге стране немачким и усташким официрима где су договорили ненападање а четнике Драже Михаиловића означили као заједничке непријатеље број један, антифа аутор занемарује.
Што се тиче Вранића, злочин у селу Вранић је заправо освета за убијених дванаест четничких рањеника, које су мештани тог села, дан пре четничког злочина, у својим кућама поклали. Број страдалих мештана села Вранић је далеко мањи и износи 38, а међу убијенима није било никакве деце или жена, већ су то били одрасли мушкарци из кућа у којима су побијени четнички рањеници (што се може закључити увидом у црквене књиге). Свакако је одговорне чекала оптужница, међутим интезивне борбе и акције су одгодиле процес до повољнијег момента.
Антифа аутор, сматрајући Сребреницу и Рачак као настављаче Вранића само показује своју стварну намеру, наставити да се Срби оптужују изнова и изнова као једини кривци, као главни негативци, што и не чуди јер шта се друго могло и очекивати од настављача комунистичке утопије.
Називати једног српског митрополита „попом Јоаникијем“ а митрополију „филијалом“ Српске православне цркве, ни не чуди, с обзиром да су идеолошки и политички узори антифа аутора својевремено митрополита Јоаникија Липовца убили негде у околини Аранђеловца и бацили у незнане јаме и јендеке, одакле бачени и даље чекају на правду и истину.
Баш из једног таквог јендека и јарка митрополит Јоаникије Липовац је уврштен међ светитеље који веру своју посведочише животом и страдањем. Ако то није био идеолошки и политички окршај са верским великодостојником, онда не знамо шта јесте. Притом је уз митрополита страдао и професор теологије Вукмановић, рођени брат комунистичког првака Темпа – Вукмановића који ни брата није спасао политичког и идеолошког реваншизма.
Приметно је да у антифа аутор у поменутом тексту, у јеку најновијих подела у Србији на ове и оне, жели режим повезати са четницима, судску одлуку о Дражи као изнуђену, а као такву је повезати са брљотинама режима (наплатна рампа, пад настрешнице, несреће у наменској индустрији итд), међутим не схвата да није довољно да неко слуша хитове Баје Малог Книнџе и у кафанама лумпује уз четничке мелодије, или да стави шајкачу са кокардом на главу, да би се сматрао четником.
Четништво подразумева домаћинско, витешко, понашање и држање, поштујући веру и обичаје, поштујући и не желећи туђе али обожавајући и чувајући своје.
Маркетинг служба Равногорског покрета
