На данашњи дан 1946. године, на монтираном стаљинистичком процесу, у згради гарде на Топчидеру, у Београду, осуђен је први герилац окупиране Европе и један од најодликованијих српских војника у историји, генерал Драгољуб “Дража” Михаиловић.
Непосредно пре изрицања пресуде Титовог стаљинистичког суда, наш чича Дража је овако привео крају своју завршну реч. Ово су и последње речи Драже Михаиловића (осим оних које је изговорио својим комунистичким џелатима, а које немамо записане):
“…Опчињен западном демократијом, ја нисам хтео 1941. године да почнем ту где су Совјети почели 1917. године.
Ја сам увек био за то да не будем никоме претпостављен, као неко ко тежи диктатури. Увек сам сматрао да треба и одговорност делити.
Јасно ми је да овог часа против себе имам јаке конкуренте, комунистичку партију, вичну свему, која остварује своје циљеве, без компромиса. Али, ко се силом служи, од силе и страда. Сумњичите ме за све и свашта, али ја сам те среће био и пре вас. Под својом, не само под туђом владом…
До самог краја веровао сам да сам био на правом путу…
Судбина је према мени била без милости, пошто ме је окрутно убацила у своје вихоре. Много сам хтео, много сам предузео, много веровао. Зато су светске буре и олује однеле и мене и моје дело. Крст који сам свесно понео нисам до краја испуштао. Спустићу га тамо где треба да нам буде нови почетак. Време и прилике биле су против мене. Нека суд узме у савесну оцену све што сам навео, истине, потомства и историје ради. Ја знам да победници у једном рату, био он национални или грађански, немају много милости према побеђенима. Знам и то да је моја савест мирна јер нема људске јединке, а камоли шефа једне гериле, која би на мом месту боље чувала и очувала своју савест и своју душу и своју дужност.“
