Пише: Марија Веселиновић
Џорџ Кели, творац теорије личних конструката, полази од основне претпоставке да људски разум функционише као научна активност – сваки појединац гради сопствене моделе стварности, тестира их у искуству и, зависно од резултата, мења или задржава своје конструкције. Према Келију, човек није пасивни прималац објективне стварности, већ активни истраживач који непрестано обликује и преиспитује своје разумевање света. Он свет не доживљава као фиксну датост, већ као динамичку целину коју организује у складу са властитим конструкцијама, које му служе као оквир за предвиђање и интерпретацију догађаја.
Овај процес се не односи само на свакодневне ситуације, већ и на дубља питања и сопства али и питања живота. Управо због тога, Келијева теорија има значајне ефекте не само у психологији личности, већ и у домену теологије. Религијска уверења нису изоловани концепти које човек тек тако прихвата, већ су, попут свих других конструката, подложна формирању, преиспитивању и промени у складу са искуством, хтењем, жељом, двигом.
Келијев концепт конструктивног алтернативизма – идеја да свака наша визија стварности има своју алтернативу – помаже нам да схватимо како се религиозност појединца не развија у вакууму, већ у контексту његовог доживљаја света. Човек у својој интеракцији са окружењем неупоредиво више тестира и обликује слику Бога него што је тога свестан. На основу доживљених искустава, он формира одређени религијски поглед, а свака нова животна ситуација може потврдити или потпуно променити тај поглед.
Формирање и промена религијских уверења нису нужно резултат философске рефлексије или богословског истраживања – оне могу произаћи из свакодневних животних околности, искуства губитка нечег или неког, патње, радости, љубави или духовних спознаја. На пример, особа која је одгајана у традиционалној религиозној породици може у младости прихватити слику Бога као строгог судије. Ако касније у животу доживи искуство неочекиване Љубави, доминантни религијски конструкт може се значајно променити. Са друге стране, особа која је одрасла без религиозних уверења може, суочена са егзистенцијалном кризом, почети да преиспитује своје ставове и да конструише нову слику Бога или чак може Бога посматрати као странца.
У теологији се често прави разлика између Бога какав јесте (Deus absconditus) и Бога каквог човек замишља (Deus revelatus). Из перспективе теорије личних конструката, појам Бога у човеку није статична догма, већ жива мапа која је подложна реконфигурацији, зависно од искуства, социјалног окружења и личних процеса. Келијев концепт конструктивног алтернативизма – идеја да је свака наша интерпретација света подложна алтернативама – може нам помоћи да разумемо зашто различити људи различито доживљавају Бога.
Према Келију, личност није фиксни ентитет, већ динамичан систем конструката који се развија и прилагођава новим искуствима. Овај процес је посебно значајан у трансформацијама које воде ка религијском преображају – продубљивању вере или чак напуштању религијског убеђења. Када појединац доживи снажно животно искуство које не може да објасни својим досадашњим конструктима, он улази у стање когнитивне дисонанце. На пример, особа која је уверена да је свет искључиво механички детерминисан може доћи у ситуацију у којој осећа интензивну духовну повезаност или чује молитву као одговор на своје потребе. Суочен са новим искуством, појединац може почети да тестира нове конструкције. Он можда почиње да чита теолошке књиге, разговара са верницима или молитва почиње да буде саставни део његовог живота. Ако нова религијска конструкција пружа веће предиктивне капацитете од старе, ако даје више смисла и унутрашње стабилности, онда она постаје доминантна. Појединац почиње да редефинише себе као верујућу особу.
Библија је пуна примера промене конструката о Богу. Апостол Павле је као Савле имао чврст конструкт Бога као законодавца који кажњава преступнике јеврејског закона. Након искуства на путу за Дамаск, ова конструкција се руши и замењује новом: Бог као Христос који позива на спасење. Овај пример показује да је процес веровања интерактиван – није просто усвајање доктрине, већ динамички процес у којем човек конструише, тестира и трансформише своју слику Бога.
Ако на веру гледамо кроз призму Келијеве теорије личних конструката, онда можемо рећи да човекова слика Бога није апсолутна датост, већ да се она кроз искуство развија, продубљује и преображава. Међутим, љубав према Богу није конструкција коју ум може изградити, нити се она може моделирати психолошким механизмима – љубав није продукт човекове пројекције, већ дар који се открива ономе ко у смирењу тражи лице Божије. Поглед ка Богу није субјективна интерпретација, већ метаноијски преображај, позив да се изађе из граница сопствених концепата у простор живе и несводиве Тајне. Истинско препознавање Бога није неки тамо конструкт, већ истински двиг, тј.ПОдвиг (кретање КА напред). Човек не конструише Бога – он Га жуди, а жудња за Истином изгара све илузије, остављајући душу пред избором: или ће се вратити у сопство и тиме угушити простор слободе да надиђе и себе и природу, или ће се бацити у неугасиви пламен Божије љубави.
