Аутор: Тихомир Бурзановић
Балкан је простор у којем историја не служи да би се разумјела прошлост, већ да би се злоупотријебила садашњост. Овдје споменици не говоре о истини, већ о комплексима, политичким потребама и хроничној неспособности да се прихвати оно што јесмо – и оно што нисмо. Тако данас имамо парадокс достојан надреализма: Хрвати подижу споменик Николи Тесли, Босанци краљу Твртку Котроманићу, Албанци Скендербегу – а Срби, са истим жаром, подижу споменике Јосипу Брозу Титу. Сви као да подижу споменике туђој историји, док сопствену или прећуткују или се од ње стиде.
Никола Тесла, Србин по поријеклу, православни свештенички син, човјек који се јасно изјашњавао о свом идентитету, постао је „хрватски бренд“ у тренутку када је постало политички корисно присвојити генија, али не и његов народ. Тесла је тако прихваћен без Срба, као што је прихваћена и његова слава без његовог имена у изворном значењу.
Краљ Твртко Котроманић, крунисан као краљ Срба, Босне и Приморја, у савременој Босни и Херцеговини претвара се у фигуру без српског контекста, очишћену од историјских извора, натписа и средњовјековних повеља. Од њега се прави „босански“ краљ модерног кова, иако тај појам у његово вријеме није ни постојао у данашњем значењу.
Скендербег, православни Србин по оцу, касније исламизован и поново христијанизован, у албанској националној митологији постаје искључиво албански херој, лишен сложеног идентитета који не одговара једноставним националним наративима. Историја се скраћује, поједностављује и прилагођава – као лош превод старог рукописа.
А онда долазимо до српског феномена, можда и најтрагичнијег. Док други присвајају српске историјске личности, Срби подижу споменике Јосипу Брозу Титу – човјеку чија је политика системски разграђивала српски национални корпус, дробила га у републике и покрајине, и оставила га без јасног државног и националног оквира. Народ који је у том систему највише изгубио, данас му се највише клања.
То није носталгија – то је заблуда. То није антифашизам – то је одсуство самопоштовања. То није култура сјећања – то је култура самопорицања.
Балкански апсурд није у томе што свако гради споменике, већ у томе што их гради погрешним људима и из погрешних разлога. Док једни узимају туђе да би попунили празнине у сопственом идентитету, други се одричу свог да се не би замјерили бившим идеологијама и лажним „регионалним вриједностима“.
Споменици би требало да буду камен темељац истине. На Балкану су они најчешће надгробни споменици здравом разуму. Док се не договоримо са чињеницама, историја ће нам се и даље враћати – не као учитељица живота, већ као иронија од бронзе и камена.
