У организацији Савеза Српских Удружења Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине јуче је обиљежена је 112 – годишњица на ослобођење Берана од Турака на гробљу код манастира Ђурђеви ступови. О значају овог датума говорио је историчар Горан Киковић, док су у културно-умјетничком програму учествовали:пјесници Вулко Шћекић и Радоје Мишковић, док је скуп уз струне гусала поздравио народни гуслар Боривоје Делетић.Овом приликом додијељено је Добровољачко благодарје од стране Удружење добровољаца ратова до 1918.потомака и поштовалаца Беране, гуслару Боривоју Делетићу.
Присутним члановима и поштоваоцима Удружења добровољаца ратова до 1918. њихових потомака и поштовалаца Беране о значају овог датума и ослобођења Берана од Турака као и борбама погинулим на Штедиму код чијег су споменика обиљежили ове значајне датуме говорио је историчар Горан Киковић.
– У Горњем Полимљу долази до појачане активности хајдучких чета. Путеви од Пештери, Рожаја и Пећи ка Беранама постали су несигурни за турске караване, који су преносили робу. Народ је одбијао послушност и давање разних дажбина. Често су прелазили црногорску границу и набављали оружје за последњи обрачун с Турцима. Последњих година турске владавине на Балкану положај хришћанских народа у саставу њихове државе био је све тежи. Четири слободне балканске државе (Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка) биле су заинтересоване за живот својих сународника у саставу Турске, па је током 1912. године између њих дошло до зближавања и склапања савеза за борбу против Турака. То је имало одјека на став српског и црногорског живља, које се налазило под турском влашћу. У Горњем Полимљу долази до појачане активности хајдучких чета. Путеви од Пештери, Рожаја и Пећи ка Беранама постали су несигурни за турске караване, који су преносили робу. Народ је одбијао послушност и давање разних дажбина. Често су прелазили црногорску границу и набављали оружје за последњи обрачун с Турцима. У оваквој ситуацији Турска је појачавала своје гарнизоне у пограничним рејонима, па и у Беранама, као и низмаске посаде по селима и на граничним караулама. Истовремено, турске власти припремале су муслиманско становништво из Бихора и Рожаја и Шиптаре из Метохије да на сваки миг изврше напад на села у Беранској нахији. Почетком августа 1912. године, дошло је до побуне и оружаних сукоба са турским јединицама у Беранској нахији. Народ је тих дана извршио напад на турске карауле изнад Југовина, у Виницкој, Навотини, Ржаници и другим мјестима, и том приликом ликвидирао низмаске посаде, чиме је граница према Црној Гори била отворена. Ову акцију помагала је Црна Гора, те су у Трепчу дошли Јанко Вукотић, војвода Лакић Војводић и Радимир Вешовић, ради договора са првацима из Беран-ске нахије, које је у даљим акцијама предводио Авро Цемовић. Турске власти одмах су предузеле акцију за угушивање побуне. Њихове јединице су упале у оближња села (Доњу Ржаницу, Пешца и Буче), правећи страховити терор над становништвом, пљачкајући имовину и палећи куће. Истовремено су Муслимани из Бихора и Ро-жаја и Шиптари из Метохије и Ругове напали на катуне од Мокре до Турјака и Полице. Уништавали су све што се могло уништити. Борбе су вођене два дана на подручју од Полице до Калудре. Непријатељске снаге су биле далеко надмоћније, те су устаници морали да се повуку на црногорску територију и на планине са лијеве стране Лима. Том приликом Турци су попалили много села (Бабино, Драгосаву, Горажде, Маште, Заграђе, Тмушиће, Будимљу, Пешца), и школу и манастирске конаке, а сâм манастир су опљачкали. Турци су појачали своје снаге јединицама двадесет прве низмаске дивизије под командом Џавид-паше са намјером да угуше побуну. Због свега овога интервенисала је Црна Гора код турске владе, те је Џавид-паша добио инструкције да ради на смиривању ситуације и омогући повратак у села одбјеглом становништву. Овај догађај познат је у народу као Беранска буна. Стање није дуго остало мирно, јер ће исте године доћи до војне интер-венције балканских држава против Турске у Балканском рату. Балканске државе су 1912. године склопиле савез за рат против Турске. Овај савез значио је за становништво у неослобођеним крајевима позив у борбу за коначан обрачун са турском тиранијом. Многи народни прваци, који су због своје активности били присиљени да живе на територији Црне Горе, враћали су се у своја мјеста и предузимали иници-јативу у организовању народа за борбу с Турцима. Црна Гора је почела отвореније да помаже народни покрет за ослобођење, дајући оружје и муницију. Из Беранске нахије ишле су бројне групе у Андријевицу, гдје им је црногорска команда давала пушке „московске“, добијене из Русије, муницију и другу опрему. Црногорска влада преко Лакића Војводића приступа у Беранској нахији организовању добровољачких батаљона. Том приликом формирано је шест бата-љона. Њихови команданти су били: Поличког – Вукота Пантовић, Будимског – Вуко Дабетић, Доњоржаничког – Симо Чукић, Бучичко-виницког – Мило Саичић, Лужачког – Марјан Вуковић и Горњоселског – Томаш Пешић. Батаљони су носили црногорске ратне заставе. На дан објаве рата Турској ови батаљони су били на окупу и они су практично држали гарнизон у Беранама у опсади. Батаљони су одмах стављени под команду војводе Лакића Војводића, који је преко Авра Цемовића спроводио сва наређења на територији Беранске нахије. Још 1910. године на територији Црне Горе биле су формиране четири дивизије. Колашинска и Васојевићка бригада чиниле су Колашинску дивизију, на чијем челу је био Јанко Вукотић. Командант Васојевићке бригаде био је Радомир Вешовић. У њеном саставу било је шест батаљона и то: Љеворечки, Краљски, Андријевички, Велички, Полимски и Требачко-шекуларски, а уз њих и једна брдска батерија са четири топа и коморски батаљон. Црна Гора је отпочела војне операције против Турске 8. октобра 1912. Своје снаге подијелила је на три одреда и то: Приморски и Зетски, који су нападали Скадар, и Источни, који је имао задатак да води борбу за ослобођење неослобођених крајева. Сви добровољачки батаљони из Беранске нахије ушли су у састав Источног одреда. Источни одред налазио се тада у Колашину и имао је задатак да уз помоћ полимских устаника ослободи Пљевља, Бијело Поље, Беране, Плав и Гусиње. Овај одред је успјешно оперисао према Мојковцу и Бијелом Пољу. Да би спријечили продор Дурмиторске и Колашинске бригаде у Беране, Турци су појачали истурене положаје на Тифрану и Јејевици. Андријевачка бригада је за то вријеме чувала и затварала пролаз од Чакора, Плава и Гусиња, док су добровољачки батаљони из беранске нахије држали у блокади Беране, како Турци не би могли изаћи из града. Источни одред је ослободио Мојковац и Бијело Поље. Послије ослобођења ових мјеста командант одреда је одлучио да са једним дијелом својих снага крене уз Лим, како би са добровољачким батаљонима ослободио Беране. Прије него што су ове јединице стигле до Берана добровољачки батаљони су покушали да освоје утврђена мјеста Тифран и Јејевице, али безуспјешно. Беран-ским Турцима тада је стигла помоћ од Рожаја и Ругове. То појачање од три хиљаде Шиптара било је далеко бројније од снага Полимског и Будимског батаљона, које су на овом терену пружале отпор. Турци су успјели да продру у Беране, при чему су успутно спалили Дапсиће. На Вукашиновића локви, гдје су 13. октобра вођене борбе против Турака, погинуло је 10 Дапсићана. Тифран и Јејевице биле су главна турска утврђења. Тамо се нала-зило пет батаљона турске војске са четири топа, док је на Јасиковцу било 12 топова. Укупне турске снаге у Беранама износиле су, према подацима Митра Ђуришића, око 6 хиљада војника. Дјелови Источног одреда стигли су у непосредну близину Тифрана и Јејевице 15. октобра. Послије једночасовне борбе ова утврђења су освојена и турске снаге су се повукле према Јасиковцу. Истог дана грађани Берана су тражили од турске команде да преда град. Командант је одбио предају. Међутим, видјевши да је свака даља борба узалудна, Турци су ноћу између 15. и 16. октобра почели да бјеже из града, преко Дапсића и Заграђа, пут Рожаја. Устанички батаљони са десне стране Лима нападали су Турке и успјели да један дио њихових снага заробе. Том приликом је заплијењено много ратног материјала. Ипак, већи дио турских снага успио је да се извуче према Рожајама. Артиљеријско утврђење на Јасиковцу било је освојено 16. октобра, чиме је ослобођено и Беране. У ослобођени град дошао је командант Јанко Вукотић. Док је Источни одред водио борбу за ослобођење Бијелог Поља и Берана, Андријевичка бригада је запосјела истурене положаје према Пећи, Плаву и Гусињу. Овој бригади је пошло за руком да заузме утврђене висове: Гребен, Виситор и Мокру, чиме су створени врло повољни услови за даље борбе на овом сектору. Пораз Турака у Беранама, на Виситору, Гребену и Мокрој указивао је да су снаге Источног одреда и полимских устаника велике. Турцима су биле јасне намјере црногорске војске, па су вршили даље концентрације својих јединица за одбрану Плава, Гусиња и Метохије. Одмах послије ослобођења Берана, командант Источног одреда упутио је као појачање Васојевићкој бригади Горњосељски и Бучичко-виницки батаљон ка Мокрој, а након два дана Горњоморачки и Планинско-пивски батаљон према Плаву. На предлог команданта Источног одреда, од добровољачких батаљона формирана је 18. октобра Беранска бригада, која је имала око 3 200 бораца. За команданта бригаде постављен је Авро Цемовић, којем је истовремено додијељен чин бригадира. Источни одред је затим предузео операције према Метохији. Јединице су наступале на три правца. Покрет јединица отпочео је 18. октобра увече. Правцем Беране-Рожаје-Пећ наступала је Беранска бригада, чије су јединице 26. октобра ослободиле Рожаје, а 28. октобра, уз бројне жртве, имале су борбу на Штедину. Код Штедина је у састав бригаде дошао Горњосељски батаљон. Правцем Беране-Мокра-Ругова-Пећ наступала је главница Источног одреда.. Претходно су на том правцу, 16. октобра, Велички и Требачко-шекуларски батаљон, уз жестоке борбе, освојили утврђене турске карауле. Јединице Васојевићке бригаде наступале су правцем Андријевица-Плав-Богићевица-Дечани. Тако су 19. октобра ослободили Плав, а 20. октобра Гусиње. У даљем наступању, ове јединице ослободиле су 30. октобра Пећ, 22. новембра Дечане и 5. новембра Ђаковицу. Урадиле су то заједно са српским јединицама. У новембру су Дурмиторска и Колашинска бригада преко Албаније пошле ка Скадру у састав Зетског одреда, а почетком јануара 1913. године и Васојевићка (андријевичка) бригада. Ова бригада је учествовала у борбама на сектору Барда-њолта све до ослобођења Скадра 24. априла 1913. године. У Балканском рату са подручја Васојевића погинуло је 11 официра и 401 подофицир и војник, док је рањено око 1.080 бораца. У рату 1912.-1913. године коначно је остварена тежња становништва овог краја за слободом и присаједињењем Црној Гори. Слава нашим прецима и ослободиоцима Берана, истакао је професор историје Горан Киковић.
