Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

У Краљевини Југославији неговано је сећање на ослободилачке ратове. На обележавање тих догађаја позивани су преживели ратници. Приликом прославе 50 година од Невесињске пушке у Београду јула 1925. организоване су тродневне свечаности. Устаницима и њиховим потомцима одате су највише војне почасти. У свечаностима је учествовало и преко 500 гостију из Француске, Чехословачке, Белгије, Пољске, САД, Русије, Румуније и других земаља. Свечаностима је присуствовала делегација из Невесиња. Присуствовали су Софија Јовановић-Крсмановић и Црвенчанин из Невесиња (1875). У поворци 19 јула 1925. били су коњичка фанфара, одред војске са заставама свих ратних пукова, инвалиди, музика, вод добровољаца, устаници, музика, четници, Удружење резервних официра и ратника, сељаци у ношњи, музика, соколи, Савез женских друштава. У поворци су учествовали борци из Кривошија у народној ношњи, чешка делегација са својом заставом, четници „Петар Мркоњић” са заставом,  Херцеговачки добровољци, пољска делегација, четници-комите са заставом и на крају Орјунашке заставе. Међу херцеговцима били су прота Марко и Петар Нешић. На Теразијама говорио је професор Миленко Вукићевић „Нестор Летописац”. Пред министарством војним говорио је генерал Вучковић.  Делегати су 20 јула 1925. посетили Тополу и присуствовали помену погинулим и умрлим устаницима. Положени су венци на гроб Незнаног јунака на Авали. Био је парастос на Дунавском кеју. Била је конференција професора Владимира Ћоровића и позоришни комад. Обележавање славе Савеза добровољаца било је 21. јула 1925. Сем 1925 године устаници из 1875. дошли су у Београд да би присуствовали Свесоколском слету  у Београду 1930. као део учесника Соколске жупе Мостар. У наступу мостарске жупе било је симболике. Кроз двоја врата излазили су у колонама. У првим редовима били су барјактари чета. Крз трећа врата, насупрот главној трибини, излазили су устаници из 1875. Пред њима је био вођа, за њим барјактар. Некадашњи устаници су ступали полаганим, старачким кораком, већина њих се подупирала штаповима. На њих су се прикључили добровољци из балканских ратова. Та група старијих и млађих бојовника имала је да послужи млађим, који су ступали у колонама, као светао пример и узор, како се предано има служити отаџбини и ако треба гинути за њу. У родном крају иза освећења застава најстарији, устаници, примали су их у своје руке и предавали добровољцима из балканских ратова, а они су их предали барјактарима чета. На вежбалишту слета барјактари чета предавали су своје барјаке добровољцима, а ови устаницима. Барјактари су вежбали просте вежбе. Кад су завршили своје вежбе, устаници су им предали барјаке преко добровољаца, на што су сви скупа напустили стадион. (1)                                                    

Насупрот прославама за време Краљевине Југославије може се речи да обележавање 150 година од устанка Невесињске пушке пролази без велике пажње јавности. У Дому војске у Београду 22.5.2025. била је промоција књиге „Невесињска пушка – пуцањ који одјекује вијековима“ у организацији Удружења Невесињаца у Београду. На промоцији су говорили министар културе у влади Србије Никола Селаковић, начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић, председник скупштине Удружења Невесињаца и уредник књиге генерал у пензији Светко Ковач и директор Историјског института проф. Др. Александар Растовић.

Министар Селаковић је истакао да је устанак био важан подстрек снажењу националне свести српског народа и подсетио је да је прошле године у новембру у Невесињу одржан састанак највиших представника Србије, Републике Српске, Општине Невесиње и Удружења Невесињаца у Београду на коме је договорено да се формира заједнички Организациони одбор за обележавање 150 годишњице устанка „Невесињске пушке“. Према његовим речима, неки догађаји нису били довољно у средишту колективног памћења, а један од њих је Невесињска пушка, која је често измицала пуној пажњи.

Начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић поздравио је званице и окупљене Невесињце истакавши да је захваљујући владама Србије и Српске планирано неколико догађаја у вези обележавања 150 годишњице устанка „Невесињске пушке“. Централна манифестација требала би да буде 6 јула на Тргу слободе у Невесињу, која ће почети светом архијерејском литургијом коју ће водити патријарх Порфирије. Присуствоваће председници Србије и Српске, премијери, …. . Промоција књиге одржана је прво у Подгорици, а после Београда биће представљена у Новом Саду и Невесињу. Документарно-играни  филм о устанку је већ у монтажи и имаће премијеру у Невесињу 5 јула, док ће 15 септембра у београдској МТС дворани бити одржана свечана академија. Директор Историјског института професор др Александар Растовић истакао је да је јубилеј прилика за подсећање на догађаје који су одредили судбину српског народа и држава до 1914 године. Промоцији су присуствовале многе истакнуте личности као што је народни посланик и председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта и Зоран Стефановић уредник Растка – српске културе на интернету.

Сутрадан, 23.5.2025 године отворена је Поштанском музеју изложба „Од Невесињске пушке до Солунског фронта“ о  о Пери Тунгузу, легенди Невесињске пушке. Аутор изложбе била је Наташа Глигорић, праунука Пера Тунгуза, и секретар Удружења Невесињаца у Београду, а стручни сарадник био је историчар Ненад Урић. Изложба је отворена под покровитељством Представништва Републике Српске у Београду, на челу са директором Млађеном Цицовићем, у сарадњи са ПТТ музејем, у организацији удружења „Култура без граница“ на челу са Трифком Ћоровићем и уз стручну сарадњу историчара Ненада Урића. На 27 паноа био је изложен пут легендарне личности. Перо Тунгуз је рођен 1840 године у селу Сливља код Невесиња. Био је један од покретача Невесињског устанка 1875 године. Затим је био један од вођа Улошког устанка против аустроугарске власти 1882 године, а у старости, као добровољац у Првом светском рату, од учешћа у одбрани Београда па до пробоја Солунског фронта. Умро је у Трстенику 1919. У програму су учествовали  гуслар Славко Алексић и Љубомир Манасијевић. Ауторка изложбе Наташа Глигорић истакла је да јој је велика част што је изложба посвећена 150 годишњици Невесињске пушке отворена у Палати министарства пошта  из 1930 године, саграђене по пројекту соколског архитекте Момира Коруновића. Истакла је да „Перо живи у мени и кроз мене“. Историчар Ненад Урић изнео је да се Перо Тунгуз одметнуо у хајдуке 1857 године, да би од 1866 године као харамбаша предводио једну од чета у Херцеговини. Марко Јелић, директор ПТТ музеја, најавио је да ће јуна бити представљена посебна поштанска марка посвећена Херцеговачком устанку. Отварању изложбе присуствовале су многе истакнуте личности као што је народни посланик и председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта, а програм је водио Трифко Ћоровић, оснивач сајта на интернету Слободна Херцеговина и уредник листа Српско Коло. Присуствовали су Борислав Максимовић у име Представништва Републике Српске у Београду, академик Срето Танасић, протојереј-ставрофор Лазар Манигода, директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију Арно Гујон  као и представници завичајних херцеговачких удружења у Србији, као и личности из културног живота Београда.  Сматрам да је у Краљевини Југославији много више обележавано сећање на  Невесињску пушку него данас. Лист „Политика“ није ништа писао  ни о промоцији књиге, ни о отварању изложбе. За то сам дознао на сајту Слободна Херцеговина.  Оба догађаја преносила је Телевизија Републике Српске. Отварање изложбе снимале су поред  Телевизије Републике Српске и још неке ТВ станице као Тањуг и Инфобиро.  РТС није приказала филм „Невесињска пушка“, али је приликом Дана младости приказала 25 маја 2025 године  филм „Тито и ја“. Лист „Политика“ је писао о Дану младости, истина критички 25 маја а сутрадан 26 маја о Југоносталгији за Титом. Промоција књиге и изложба били су одржани у кругу породице, завичајних друштава и оних који  се баве Србима изван Србије. Упркос присуству министра Селаковића вест о обележавању 150 годишњице Херцеговачког устанка познатог под називом Невесињска пушка није превише интересовала медије у Београду. Сматрам да се таква схватања  морају променити.

Напомене :

1. С. В, „Са слета у Београду”, „Сокол на Јадрану”, Сплит, јули 1930, бр. 4-6, стр. 46, 47;