Најновија открића историчара др Александра Стаматовића у Архиву за националну безбједност Црне Горе (бивши архив УДБ-е), бацају сасвим друго свјетло на представу ослобођења црногорске престонице прије 80 година.
Поводом 80 година од ослобођења црногорске пријестонице биће, по ко зна који пут, интерпретирана верзија о антифашистичкој традицији Црне Горе и Цетиња, и одушевљења поводом уласка ослободилаца. Но, је ли то заиста тако било? Да ли смо били деценијама затрпани лажном историјом?
Најприје треба поћи од чињенице спорног датума ослобођења Цетиња. Послије тродневних борби Цетиње су ослободиле јединице Десете црногорске и Шесте црногорске партизанске бригаде. Наиме, у обавјештењу Штаба Другог ударног партизанског корпуса од 15. новембра 1944. године стоји да је Цетиње ослобођено 14. новембра. Међутим, Команда мјеста је дан раније издала прву наредбу о ослобођењу града (ИЗВОРИ: Зборник НОР-а, том ИИИ, књ. 8, док. бр. 357; Побједа, бр. 3, 18. новембар 1944; З. Лакић – Р. Пајовић – Г. Вукмановић, НОР у Црној Гори 1941-1945, хронологија догађаја, Титоград, 1963, стр. 670).
Цетиње је ослобођено тек из трећег покушаја. Први покушај био је 27. октобра од стране јединица Десете црногорске бригаде (ИЗВОР: З. ЛАКИЋ – Р. Пајовић – Г. Вукмановић, НОР у Црној Гори 1941-1945, хронологија догађаја, стр. 658). Други покушај био је у ноћи 6/7. новембра од стране Десете и Шесте црногорске бригаде (ИЗВОР: Зборник НОР-а, том ИИИ, књ. 8, док. бр. 235 и 237). Јединице које су ослободиле Цетиње биле су Десета црногорска и Шеста црногорска НОУ бригада. Шеста бригада формирана је у Дријенку код Колашина 14. новембра 1943. године. За команданта је постављен Вељко Жижић, за замјеника Војин Тодоровић, а за политичког комесара Јован Ђуровић. У њен састав ушло је људство из Зетског, Никшићког, Дурмиторског и Комског НОП одреда (ИЗВОР: Зборник НОР-а, том ИИИ, књ. 6, док. бр. 66 и 88). Десета бригада формирана је у Буроњима у Љешанској нахији код Подгорице 18. септембра 1944. године. У њен састав ушли су Извиђачки батаљон Другог ударног корпуса, један батаљон Никшићког и два батаљона Ловћенског НОП одреда. За команданта бригаде постављен је Никола Бановић, а за политичког комесара Стево Ковачевић (ИЗВОР: Зборник НОР-а, том ИИИ, књ. 8, док. бр. 169, 179 и 192).
Оно што баца сасвим другачије свјетло на званичну идеолошку историографију представљају два документа, до сада непозната науци и стварној истини. Први је документ који је потписао у име Пуномоћства Одјељења за заштиту народа (ОЗН-е) Цетиња потпуковник Бранко Спасић 18. новембраа 1944. године. Овај документ је извјештај надређеном органу – Озни за Црну Гору, Боку и Санџак. У њему Спасић извјештава да је чим је сазнао за ослобођење града у град стигао са Велишом (?). Стигли су са батаљоном Озне истог дана по ослобођењу, само предвече. До тада је у граду држала власст бригада која га је ослободила, и официр ОЗН-е приморске групе.
До његовог доласка ухапшено је 60 особа „и без икаквог исљеђивања и суђења стријељани су 13. о. мј.. 14 особа, а сјутрадан још 14.“ Овдје је Спасић конфузан у извјештају, јер ако је Цетиње ослобођено 15. новембра, а он дошао увече, о дану ослобођења дани се не поклапају, што је већ презентовано у овом тексту.
Према тврђењу Спасића: „Стријељање је извршила Озна у споразуму са Окружним комитетом КПЈ и другима.“ Стријељање је извршено потуно неправедно. Становништво се боји и ријетко излази из кућа. Свако чека хоће ли бити сљедећи за хапшење и пљачкање.
О стању по уласку у град Спасић даље реферише: „Свако на своју страну је вршио претресе и пљачкао приватну имовину, не само војничке ствари, већ и намирнице, златнине и друго.“ Залазило се редом и у партизанске и у четничке куће. Један руковoдилац из Десете бригаде, извјесни Марковић, обавјештајни официр бригаде је чак покушао да силује једну млађу жену, оборио је на кревет, послије чега је уз крајњи напор другова спријечен.“ Спасић је одмах обишао локални затвор у Богдановом крају, и почела су исљеђивања. Затворени су већ били др Новица Радовић, Богдан Ивановић, члан Народне управе, Арсо Мартиновић, апотекар из Пећи и други. Успостављен је затвор у селу Чешљари код Цетиња, гдје је група затвореника на челу са судијом Националног суда из Подгорице (четнички суд) Војиславом Гојнићем. Тамо је упућен друг Мило Лубарда да их спроведе на Цетиње (ИЗВОР: Архив Агенције за националну безбједност Црне Горе -Подгорица, кутија 4, док. бр. 428).
Да стање у ослобођеном Цетињу и цетињском округу није било нимало ружичасто ни по ослобођењу, говори и извјештај који је упутио 31. децембра 1944. године пуномоћник ОЗН-е за Округ цетињски Мило Лубарда Главном пуномоћству ОЗН-е за Црну Гору, Боку и Санџак.
На појединим мјестима народ критикује нову власт и сеоске Народноослободилачке одборе, као нпр. у Љуботињу, гдје има одборника који су сарађивали са окупатором. У општинама Чевској и Цуцкој крије се од 120 до 150 „шкрипара“ (одметника) „што сепаратиста Крста Поповића што четника“. Већина ових су четници. Има одређени број „шкрипара“ у Љешанској нахији у Орасима, Прогоновићима и Буроњиима. Сви храну добијају од фамилија, пријатеља, рођака и кумова. Од уласка на Цетиње 29 особа је стријељано, пет упућено на истрагу Пуномоћству ОЗН-е Другог подручја у Подгорици, а три у Никшић. Осам особа је предато Судском вијећу Шесте команде подручја, а десет ОЗН-и Црне Горе, Боке и Санџака (ИЗВОР: Архив агенције за националну безбједност Црне Горе, кутија 4, док. бр. 468).
