Звонимир Вучковић је рођен 6. јула 1916. године, у јеку Првог светског рата, у хрватској породици у Бијељини. Други светски рат ће провести на Равној гори, и биће један од најближих сарадника ђенерала Драгољуба Михаиловића који ће га одликовати и Карађорђевом звездом са мачевима
Отац му је био Петар Пркић а мајка му се звала Анка. Петар 1920. умире од туберкулозе, а мајка – сада удовица са бројним дуговима и двоје деце – наредне године упознаје потпуковника Александра Вучковића, са којим 1922. улази у брак.
1923. се селе у Котор где мали Звонимир завршава основну школу. Потом следи миграција у Билећу, па у Загреб. Првог октобра 1931. године, са навршених петнаест година, бива примљен на Војну академију. 1936. постаје потпоручник и враћа се у Загреб, у коме му живе родитељи, где је распоређен у артиљеријски пук “Краљевић Томислав” као водник 4. батерије.
1939. године бива премештен на дужност у Војно-географски институт у Београду, где завршава топографски курс па служи по границама краљевства. Чим је почео Други светски рат, заједничком агресијом Хитлера и Стаљина на Пољску, подноси молбу за премештај у Београд где бива распоређен у коњички дивизион артиљеријског пука Краљеве гарде, где среће своје другове са класе, Момчила Смиљанића и Саву Конавлика.
Марта 1941. године, чим су чули да се шушка да ће Краљевина Југославија приступити Тројном пакту, њих тројица почињу припреме за бекство у Грчку и ступање у тамошњу војску као добровољци, за рат против Италије. Подухват изводе пешке, 15. марта и преко Солуна стижу у Атину, али се предомишљају и 4. априла крећу назад у земљу након државног удара 27. марта.
У Београд стижу после бомбардовања, у коме затичу ужас. Звонимир се прикључује својој јединици у близини Панчева, али од борбе тада није видео много јер је наша војска у том делу земље махом избегавала сукоб са агресором.
Пошто је успешно избегао да падне у ратно заробљеништво, 23. јуна тајно сазнаје од свог класног друга Владимира Николића да је пуковник Драгољуб Михаиловић почео да окупља официре негде на простору између Рудника и Сувобора. Четири дана касније стигао је на Равну гору и ставио се на расположење будућем ђенералу.
Следе месеци током којих се бавио регрутацијом за Таковски четнички одред, након чега заједно са партизанима креће борба против окупатора. Звонимир је постављен за команданта партизанско-четничког напада на Горњи Милановац. Учествује и у борбама за ослобођење Чачка те јесени, као и Страгара, Рудника и других места. Почетком октобра његове тројке које је послао у позадину врше диверзије и уништавају два немачка оклопна возила. Немци 21. октобра 1941. године, у знак одмазде за губитке које су претрпели током ових месеци партизанско-четничке офанзиве, стрељају цивиле у Крагујевцу.
Све до новембра месеци пролазе у борбама четника са Немцима, раме уз раме са партизанима. Међутим, након тога издајом партизана креће братоубилачки рат. Разочаран таквим развојем ситуације, Звонимир Вучковић напушта команду. Међутим, да ли што га је Дража убедио да за то није он крив, да ли зато што је стварно Вучковић нашао доказе да су партизани први почели, 1. децембра поново преузима команду свог одреда.
Током те зиме био је задужен за безбедност Михаиловића у својој зони одговорности, а на јесен 1942. године бива унапређен у чин капетана и постављен за команданта Првог равногорског корпуса те одликован Карађорђевом звездом са мачевима. Истовремено, Дража му додељује звање војводе таковског. Негде у то време Вучковић бира и своје ратно име Феликс, које је користио приликом слања радио-шифрованих порука.
Звонимир остаје у Србији када се Дража сели у Црну Гору, у којој ће остати више од годину дана, све до средине 1943. године.
Ђенерал Михаиловић препушта управо њему организацију збора народних представника из целе земље, а у погледу конгреса у селу Ба на Светог Саву 1944.
На самом крају рата лети у Италију не би ли служио као веза Дражина са савезницима, али га у њој затиче и крај сукоба. Потом прелази у Француску и коначно у Америку. Радио је и писао са наше исељеничке листове попут “Демократске мисли”, “Гласа канадских Срба” и “Наше речи”.
Његова књига “Сећања из рата” из 1977. добила је награду “Слободан Јовановић” од стране Удружења српских писаца и уметника у Лондону. Три година касније излази и његова друга књига, “Од отпора до грађанског рата”.
ЈВуО се, као што јој и само име каже, борила за Краљевину Југославију, док се поједини екстремисти међу данашњим следбеницима равногорског покрета куну у њу мислећи да су се четници борили за Велику Србију. Хрватским националистима се не допада идеја сународника који руши мит о Југославији као великосрпском пројекту, док су комунисти желели да задрже ексклузивно право на југословенство.
Звонимир Вучковић умире 21. децембра 2004. године, на дан када је Народна скупштина Републике Србије усвојила закон о изједначавању права партизана и равногорског покрета.
Интервју са Звонком Вучковићем:
– Лета 1943. Немци су, прилично јаким снагама, извели неколико операција на Равну Гору и околне планине. Да ли су Ваше јединице учествовале у тим борбама| Сећате ли се неких детаља из тих операција|
– Највећи број немачких операција у Србији усмераван је у област Равне Горе, која је била на територији Првог равногорског корпуса, односно Таковске бригаде. Wихове казнене експедиције пролазиле су кроз Брезну, Теочин, Коштуниће, Брајиће, Бањане, Каменицу и друга села. Поред велике офанзиве коју су предузели у децембру 1941, они су у неколико наврата 1942. и 1943. жарили и палили по томе крају. Године 1942. изгорело је цело село Каменица, а иста судбина задесила је, у лето 1943, и село Горње Бањане. То су биле одмазде углавном због акција саботаже на пругама или рудницима, као што је рудник у селу Лиса у Драгачеву. Ми смо због чувања становништва, као што већ рекох, избегавали свако офанзивно оружано дејство, сем разуме се у случају нужне одбране, као у пролеће 1944. године кад нас је једна моторизована немачка јединица изненадила брзим покретом, одмах под Рудником, на друму Топола-Горњи Милановац. Па и тада снага наше ватре била је само толике јачине да нам омогући извлачење. Пуне немачке репресалије биле су још увек на снази, и оне су нас приморавале да водимо највећу пажњу у чувању становништва ионако десетковане Србије.
У току 1943. године било је доста сукоба и са љотићевим добровољцима, нарочито у Качерском срезу код Љига и Црногорском срезу код Косјерића и Сече реке.
Сећам се исто тако и сукоба са Бугарима у Драгачеву код села Дљина, Горачића и Каоне. Наша Врховна команда се трудила да Бугаре и њихову команду у Нишу привуче на нашу страну. На жалост, тај успех није био врло значајан.
Историчар-професор Иван Авакумовић (Университџ оф Бритисх Цолумбиа), у својој студији ‘‘Михаиловић према немачким документима’‘, навео је већи број сукоба између нас и окупаторских снага током 1942, 1943. и 1944. године.
– Комунисти су објавили четири ‘‘Зборника’‘ докумената заплењених од четника. Реч је о 1.000 од укупно 120.000 заплењених докумената. Wихов избор је, наравно, крајње тенденциозан, а ту свакако има и фалсификата. У трећој књизи ‘‘Зборника’‘ (том 14) објављено је писмо пуковника Јеврема Симића генералу Дражи Михаиловићу, писано 18. априла 1944. У почетку Симићевог писма види се да он Немце и љотићевце сматра непријатељима. За љотићевце користи термин ‘‘сателитске снаге’‘, а затим их подсмешљиво назива ‘‘крџалијама’‘, по пљачкашким арнаутским одредима који су пратили османлијске походе. Али, дајући распоред окупаторских, квислиншких, комунистичких и четничких снага, Симић каже> ‘‘Звонков одред под командом поручника Ненадића заједно са Немцима у Негбини’‘. Какав је Ваш коментар|
– Сигурно се сећам да у Негбинама никада нисам био. Исто тако сам сигуран да је Гавран Андрија а не Ненадић био поред мене у Драгачеву, када су партизани покушали да овладају Србијом у априлу 1944. године. Једини мој сусрет са дотадашњим противницима био је сусрет са мојим класним другом Миодрагом Најдановићем у априлу 1944, код села Каоне у Драгачеву. Он је био у штабу добровољаца, у чијем је саставу био и један немачки официр за везу. Наш једини циљ и жеља тих дана били су искључиво у настојању да се комунистима по сваку цену спречи продор у Србију. Било је очигледно да су наши до тада највећи непријатељи, Немци, изгубили рат. Страховање од њихове победе постало је страховање од победе црвених, који су већ стигли до Пољске, док су домаћи комунисти, добро снабдевени са Запада, већ прелазили Дрину.
– Да ли је било ма каквих договора са Немцима о одбрани Србије од комуниста|
– Колико ја знам, никаквих договора са Немцима у циљу одбране Србије у пролеће 1944. године није било. Не знам ни колико је њихових снага узело учешће у тој одбрани. Међутим, муниција коју смо извукли од Српске државне страже, па и љотићеваца, по мени је била пресудна у спречавању Титоваца да се дочепају Шумадије. Не видим како би се, без те муниције, одржала линија коју смо бранили.
Иначе, пуковник Јеша Симић, звани Дршка, Дражин и Дроњин (генерал Мирослав Трифуновић) класни друг, био је врло непоуздана личност. Убрзо после неуспеле партизанске офанзиве, сазнао сам да га је Раковић ликвидирао, не само због силовања неке жене, него и због тога што је био дупли шпијун убачен код нас. Верујем да је Раковић ово учинио са знањем или прећутним одобрењем Врховне команде. Дражу, Дроњу и Дршку класићи су звали ‘‘три доктора’‘. (…)
извор: ројалистички клуб
