По избијању Априлског рата 1941. године, Сељачка заштита с усташама разоружавала је делове Југославенске војске, прикупљала војну опрему и чувала ред и тако одиграла одређену улогу у успостављању власти и организирању војних снага НДХ на дубровачком тлу. Све што се догађало у Дубровнику и околини у Бановини Хрватској било је увод у све оно што се дешавало у НДХ. Након усташких покоља велики број Срба избегао је у Боку Которску из Херцеговине и Конавала. Италијани су велики број избеглица пребацили војним камионима у Боку где су нашли уточиште. У Дубровнику су доласком на власт усташа почели прогони Срба и Јевреја. Срби католици су у знак солидарности напуштали град са њима. Марин Кобасица напустио је Дубровник у знак протеста због терора усташке власти.
Савез сокола забрањен је, а чланови изложени прогону. Старешина соколске чете у Орашцу Карло Ракиџија преживео је усташки терор. Пред Комисијом за утврђивање ратних злочина дао је 1.12.1944. изјаву:
,,Кад сам био од усташа стрпан у затвор у јуну 1941. године доживео сам много ужаса, јер је у затвору нестајало многих другова. Најужаснија је била ноћ од 30. јуна на 1. јула када су извели 14 жртава које су стрељали на Рудинама изнад Стона. Све ово су правили усташе из Орашца. Тужбу против мене потписао је жупник из Трстена дон Нико Дарешић, усташки повереник.”
Усташки прогони нису сломили Србе католике. По изјави Николе Милованчева, поморски капетан Нико Бауле био је први организатор илегалног Равногорског покрета у Дубровнику. Ухапшен је у усташкој провали марта-априла 1944. у Дубровнику и завршио је у логору Јасеновац. У Дубровнику деловао је „Покрајински национални комитет за Херцеговину, Боку и Дубровник”, а Срби католици уписивали су се у Дубровачку бригаду Југословенске војске у Отаџбини, под командом резервног капетана др. Нина Свилокоса.
У Дубровачкој бригади били су : Иван (Нино) Свилокос, Вељко Бурић, Војо Чејовић, Ђуро Змајић, Стеван Какариџи, браћа Митровићи, браћа Цигановићи, Кулишићи, Милишићи, Враголови и други. Начелник штаба бригаде био је Нино Бурић. Дубровник и Цавтат су у току целог рата важили као значајно упориште Југословенске војске у Отаџбини. У Дубровнику главни представници Југословенске војске у Отаџбини били су Франо Бона, Тоша Перовић, Коља Славковић, мајор Ђовановић, Данило Митрановић, Веселин Змајић, Милан Бранђолица.
У Конавлима су се истицали: Перо Коцељ, Нико, Ђуро и Перо Враголов. Нина Свилокоса су Италијани интернирали као таоца на Мамули у Боки Которској. Хрватске власти вршиле су „контроле свих југонационалиста, без обзира на вероисповест” и сматрали да су спремни да „се прикључе партизанима, а ако ови не победе, онда српским четницима”. До краја новембра 1942. у „регрутне књиге југословенске војске у отаџбини на атару дубровачке општине” уписано је „345 војних обвезника”. Петар Враголов је у току рата био ађутант краљице Марије. У Цавтату су са радио-станицом одржавали везу са Каиром и издавали лист „Равногорац”.
Пуковник Свилокос је из Цавтата пребачен у Каиро код југословенске владе.Група америчких и енглеских официра код ЈВуО на чијем челу је био пуковник Бејли је преко Ива Скурић Бановића, из старе српске католичке куће из Ћилипа пребачена фебруара 1944. из Главске у Конавле. Договорен је сусрет са подморницом подно Конаволских стијена недалеко од Ћилипа. Због лошег времена нису могли да дођу до подморнице. Група се вратила из Конавла у Главску. Касније су евакуисани брзим чамцем. Са њима је кренуо Петар Враголов, питомац поморске академије.
О томе је писао и потпуковник Борислав Тодоровић у својој књизи “Последњи рапорт”. Прешли су из Херцеговине. Срео их је командант Дубровачке бригаде Нино Свилокос. Саветовао их је да се поделе у мање групе и да савезнички официри скину све ознаке, које су их могле одати код становништва. Сматрао је да су становници поуздани али би радосни што су Енглези и Американци дошли у њихово место хвалили се и то би дознали Немци у Требињу.
Они који нису добро знали српски језик требали су да избегавају сваки контакт са сељацима. Група се упутила у село Пољице. Потпуковник Петар Баћовић посетио их је у селу. Причао је да је покушао да пређе у Италију заједно са Свилокосом, па није успео због бушног чамца. Поново је покушао али му је неко избушио чамац. Дуж обале се прочуло да се Баћовић спрема да пређе у Италију, па су Немци појачали контролу.
Поручник Враголов је довео сељака Дон Луку као водича до места укрцавања.. Прешли су у кућу Кнежевића у Д.Главској. Пут од Д.Главске до Ћилипа водио је кроз неколико села у Конавлима , која су била чувана усташком стражом и сеоском милицијом. Чекали су узалуд 4.фебруара 1944. па се вратили. Крили су се у кући шјор Луке Скурића. Ту их је нашао Бачовићев повереник из Цавтата. Поново су покушали па се вратили. Прешли су у кућу домаћина Ђуре Кнежевића. Десетог фебруара поново су контактирали Каиро. Нису могли да их прихвате због лошег времена, али ће покушавати од 12.фебруара 1944. Ипак су се укрцали у чамац и прешли у Бари.
Партизани су настојали да униште све који нису били за њих. У јесен 1944. један амерички официр за везу у Дубровнику извештавао је : „Став партизана је да свако ко је у време окупације живео у граду и није радио у илегали аутоматски колаборациониста. Тајна полиција од које се сви боје кренула је на посао, и сваки дан људе одводе из својих кућа … и стрељају”.
Напомене :
Нева Журић-Скоти, Талијански окупациони систем на дубровачком тлу”, „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, Сплит 1985, стр. 1021;
Рашо Небојша, „Ратна збивања у Херцег-Новом (1941-1949)”, Херцег-Нови, 2004, стр. 23, 24;
Милорад М. Лазић, „Крсташки рат Независне Државе Хрватске”, друго допуњено издање, Београд, 2011, стр. 31;
Богдан Радојичић, „Устанак у невесињском срезу”, „Споменица Организације српских четника „Равна Гора”, Крагујевац, 2008, стр. 129,1.036, 1.037; „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, Сплит 1985, стр. 79, 80, 104, 481, 482, 487, 622, 1057, 1058, 1087;
Марко Ручнов, „Тако је то било”, Београд 2009, стр. 20, 77, 78;
Потпуковник Борислав Тодоровић, “Последњи рапорт”.Крагујевац, 2002, 458, 463, 468, 469, 473, 475;
Мари-Жанин Чалић, „Историја Југославије у 20. веку”, Београд, 2013, стр.214;
извор: равногорски четнички покрет
