Пише: Дејан Бешовић
Након пада фашистичке Италије, Независна Држава Хрватска је настојала да под своју контролу стави не само Конавле, већ и читав Бококоторски залив. Из овога би се могло закључити да су неосноване тврдње о усташама као хрватским издајницима који би бескрупулозно „продали“ хрватске територије странцима. Напротив, видљива је тежња НДХ-а да, у складу са приликама и могућностима, што више повећа свој територијални обим, посебно у јадранској регији, о чему пише хрватски историчар др. Никица Барић у свом научном раду „Независна Држава Хрватска и Бока Которска након капитулације Краљевине Италије у септембру 1943″ – издање Глас Црвених Хрвата,Загреб 1971.године
Др. Барић у свом научном раду тврди да су „ власти НДХ у Дубровнику и Загребу током 1943. и 1944. године предузимале мјере за збрињавање хрватског становништва на том подручју, са очигледном надом да ће то подручје на крају бити стављено под хрватску власт“.
Велики жупан жупе Дубрава Бућ обавијестио је централу у Загребу 16. децембра 1943. да су Њемци наредили градоначелнику Груде (Конавле) да се исели из тог мјеста, уз образложење да власништво над тим мјестом није ријешено са властима у Загребу“ ibid 22.стр
Убрзо након што су силе Осовине напале Краљевину Југославију, 10. априла 1941. године, Славко Кватерник, представник Завичајне организације усташког покрета, прогласио је у Загребу оснивање самосталне хрватске државе. И прије проглашења НДХ, усташки покрет је уопштено сматрао да Бока Которска треба ући у састав хрватске државе. Ово се заснивало на историјским принципима, пошто је Бококоторски залив био дио провинције Далмације у саставу Хабзбуршке монархије.Осим тога, на том подручју је живио значајан број Хрвата. У документу власти НДХ из марта 1944. године процијењено је да у Боки Которској живи око 40.000 људи, од чега око 15.000 Хрвата. У вријеме распада Краљевине Југославије, Бока Которска је била у саставу Зетске бановине. Према неким информацијама, већ је било покушаја успостављања власти нове хрватске државе у Боки Которској, што су чинили локални усташки повјереници и Хрвати који су служили у Зетској жандармеријској пуковнији.Иако су Италијани били савезници усташког покрета Анте Павелића, и они су распад Југославије жељели да искористе за проширење италијанских граница на рачун хрватских територија. Преговори италијанске и хрватске стране о разграничењу закључени су 18. маја 1941. потписивањем Римских уговора. Обухватале су, између осталог, и цио Бококоторски залив, а граница са НДХ ишла је линијом која се простирала од јадранске обале на простору између Цавтата и Витаљине и сјевероистока до границе са Црном Гором, тако да је и град Груда у Конавлима ушао у састав нове италијанске покрајине Котор.
Грудска област је прије успостављања НДХ била у саставу Бановине Хрватске, а наредбом њеног бана од 11. маја 1940. године, општине Цавтат и Груда спојене су у једну општину са сједиштем у Грудама. Након потписивања Римских уговора и италијанске анексије Груде, власти Независне Државе Хрватске успоставиле су општинску власт Конавле са сједиштем у Цавтату.У јулу 1943. Бенито Мусолини је збачен са власти у Италији, а Италијани су почетком септембра потписали примирје са западним савезницима. Након што је објављена вијест о примирју, Њемци су у складу са припремљеним плановима окупирали Италију и заузели већи дио италијанске војске. Сличан ток догађаја десио се у НДХ и на подручјима која су анектирали Италијани 1941. године. У Дубровнику су њемачке СС јединице, уз помоћ снага НДХ, сломиле италијански отпор и заробиле велики број италијанских војника , а Њемци су убрзо заузели Боку Которску .НДХ је успоставила управу у цијелој Далмацији 1943. године.Капитулацијом Италије НДХ је успоставила своју управу у деловима Далмације који су Римским уговорима били уступљени Италијанима . Сушак и делови Хрватског приморја, које су Италијани такође анектирали у мају 1941. године, нијесу враћени НДХ, јер је то подручје ушло у састав новог њемачког оперативног подручја Јадранског приморја. За успостављање управе НДХ у свим овим областима основано је Министарство за ослобођене територије на чијем је челу био министар Едо Булат. У Сплиту је као регионално тијело овог министарства основана Дирекција за цивилну управу, на чијем је челу Бруно Нардели.Након капитулације Италије, Немци су успоставили војну управу у Црној Гори са сједиштем на Цетињу. Почетком новембра 1943. године успостављена је Народна управа као привремена влада Црне Горе.Састављена је од црногорских националиста и црногорских федералиста.Истовремено, власти Независне Државе Хрватске предузеле су прве мере за успостављање своје власти у Боки Которској. Анте Бућ, велики жупан Велике жупе Дубраве у Дубровнику, 23. септембра 1943. затражио је од Загреба да успостави хрватску управу у Боки Которској. На овај захтјев Министарство унутрашњих послова НДХ доставило је Великој жупанији Дубрава списак особа које треба именовати за начелнике општина на наведеном подручју: Никола Бискуповић или Фердо Рибица (општина Котор), Грацио Бргуљан (општина Прчањ), Иво Ивошевић (општина Кртоле, општина Марко Лазару Јовановић),, Анђелко Марковић (општина Доња Ластва), Јосип Марковић (општина Столив), пензионисани учитељ Анто Миљевић (општина Херцег Нови), Јосип Монтан (општина Пераст), Трипо Петричевић (општина Доброта), Павле Словинић (општина Будва), Шиме Шканат (општина Тиват) и Јосо Замбелић (Луштица). Министарство унутрашњих послова НДХ оставило је могућност великом жупану дубровачком да за начелнике општина именује друге особе по свом избору. Предсједник хрватске државне владе покатоличењак а касније пресуђено ратни злочинац Никола Мандић затражио је 24. септембра 1943 .године од министарстава оружаних снага и унутрашњих послова да предузму потребне кораке за успостављање „редовне власти“ у Котору.Каштелан је у свом извештају навео да су 24. септембра године 1943 . хрватски војни новинари Стјепан Улрих и Љубо Лукачевић посјетили Херцег Нови. Њемци су их љубазно примили, али су их потом, на наговор представника локалне власти, натјерали да напусте то подручје. Улрих и Лукачевић су јавили да су неки Бокељи тражили да њемачка војска то подручје не укључи у састав НДХ.“ ibid 62.стр . Према другим информацијама, њемачки командант у Боки је наводно изјавио да не би било добро да Бока Которска уђе у састав НДХ, јер „тамо живи већина Срба“.
Иако Каштелан није био оптимиста по питању успостављања хрватске власти у Боки Которској, ипак је сматрао да су овдашњи „Срби дали оставке и да се неће одупријети хрватској власти“, а да Хрвати на том подручју „чекају тренутак ослобођења“. То је требало искористити и предузети потребне мере, а свако оклевање на хрватској страни доводи до тога да се „Бока све више удаљава од нас и могли бисмо да је изгубимо заувијек“. Каштелан је закључио да статус Боке Которске још није коначно дефинисан, па је предложио да хрватска страна поступи за успостављање властите власти. С тим у вези Каштелан је савјетовао да се усташке војне јединице не упућују у Боку Которску.Крајем септембра и почетком октобра 1943. питање рјешења припадности Боке Которске није се развијало повољно по НДХ. Велика жупа Дубрава обавијестила је званични Загреб : Да се не може успоставити власт у Боки Которској без војске, оружништва и полиције. Ни представници Хрватских државних железница нису могли да преузму железнички транспорт на том подручју, јер су их Њемци у томе спријечили „ibid 69.стр.
Представници Ратне морнарице НДХ из Дубровника боравили су 5. октобра у Котору, где су сазнали да је, наредбом њемачког генерала на Цетињу, одлучено да Бококоторски залив „засад“ остане у саставу Црне Горе, иако „границе нису утврђене“.Убрзо након тога, 21. октобра, министар Лорковић је наредбом одредио да Жупа Велика Дубрава обухвата ослобођени дио административне општине Конавле, односно Груду, као и управни округ и градове Котор и Херцег Нови .Велика жупа Дубрава затражила је 27. октобра од Министарства унутрашњих послова НДХ хитно издавање наредбе за успостављање хрватске управе у Груди.
Генерал Глаз фон Хорстенау обратио се министру Лорковићу 3. децембра 1943. године, обавјештавајући га „да Котор, као ратно пристаниште за одбрану јадранске обале, треба да остане под њемачком војном управом, не доводећи у питање коначну државност тог подручја“ . Ова одлука виших њемачких војних команди већ је саопштена властима Независне Државе Хрватске. Упркос томе, њемачка страна има сазнања да представници НДХ раде на успостављању хрватске управе у Котору. Министар НДХ Лорковић наредбом стр.пов 222-43/11 каже : Стога свим хрватским представницима који се појављују на которском подручју треба јасно ставити до знања да не покушавају да утјечу на ситуацију на том подручју. Наглашено је да је то „наредба” коју треба поштивати да би се избјегле непријатне посљедице“ .Усташки стожер у Дубрави тражио је 6. децембра 1943. од Загреба да: Затражи од њемачке војске да Груду одвоји од Боке Которске и припоји је Дубровнику. Констатовано је да Њемци не дозвољавају улазак јединицама Оружаних снага НДХ у ослобођени дио Конавала посебице не у селима :Микулићи ,Поповићи ,Миханићи “ .Без обзира на овакво стање, 4. јануара 1944. године, Главна управа за унутрашњу управу МУП-а НДХ затражила је извештај од Жупе великодубравске о спровођењу наредбе министра унутрашњих послова од 21. октобра 1943. којом су Груда и Бока Которска припојена тој жупи. О томе је Главна управа за унутрашњу управу обавијестила Уред за опћи државни попис НДХ и Географски институт Министарства оружаних снага НДХ, по свему судећи како би се при прикупљању статистичких података и изради географских карата водило рачуна о укључивању наведених подручја у састав НДХ.Након обиласка Далмације у децембру 1943. и јануару 1944. године, по налогу Главног равнатељства за пропаганду у Загребу, професор Анте Јелавић је у свом извјештају о том путовању навео :Да су сви Хрвати са задовољством примили вијест да Бока Которска улази у састав НДХ, а посебно они који живе на том подручју. Очекивало се да ће хрватске оружане снаге ући у Боку Которску и да ће тамо бити успостављена хрватска власт, али се то није догодило. Из Загреба је обавијештена Велика жупа Дубрава да именује представнике власти у Боки Которској и да у то подручје пошаље пшеницу за исхрану локалног становништва. Јелавић је закључио „да су такови захтијеви из Загреба бесприједметни, јер их је немогуће спровести. Не само да у Боки Которској није успостављена власт НДХ, већ је настао спор око Груде јер Нијемци нису признали да припада НДХ, а у то мјесто су почеле стизати разне наредбе које је црногорска управа слала са Цетиња“ ibid 58.стр .Ипак, Загреб је и током 1944. године покушавао да утиче на Берлин дипломатским каналима како би успоставио своју власт у Груди и Боки Которској. Тако се 10. фебруара 1944. године Министарство иностраних послова НДХ обратило влади Немачког Рајха, наводећи, између осталог: Да увођење привремене њемачке војне управе у Црној Гори не узима у обзир тежње Независне Државе Хрватске, као ни хрватског становништва Боке Которске о његовом присаједињењу матици Хрватској „.
О томе министар -ађутант Бановине Зетске пуковник Драгослав -Бећо Драгићевић у књизи Четнички покрет у срезу Подгоричком и Скадарском 1939-1944 ,СНО Чикаго 1969 .стр .36-55 дословно каже : Не само да смо имали огромних проблема на скадарском војишту .Ситуација ништа није била боља ни у Боки Которској . Усташки бојовници ноћу су долазили до Лепетана и код извјесног Бранка Калуге створили шест диверзантских група које су дјеловале од Витаљине до ријеке Жељезнице у Шушњу -Бар “ . „
У Груди је 15. септембра 1943. године успостављена управа НДХ. С тим у вези, усташки стожер у Дубрави издао је летак у којем се наводи да су Италијани „послије двије и по године тлачења Хрвата доживјели сопствену пропаст, што је НДХ-у дало могућност да обухвати приморске крајеве, те је тиме цио Конавоски крај коначно припао искључиво хрватској држави. У летку се даље наводи да Поглавник Анте Павелић није заборавио „своје вјерне синове Црвене Хрватске “, па је чекао погодан тренутак да, уз помоћ и заштиту Њемачког Рајха, укључи у састав НДХ области које је 1941. године „под притиском силе и да би избјегао веће зло“ морао привремено да уступити италијанском странцу.Сматрао је да уместо италијанских лира и марака, које је користила њемачка војска, треба увести куну као искључиво средство плаћања у Боки Которској. Требало би се договорити и са представницима њемачке војске да се хрватској штампи омогући редован долазак у Боку Которску, која је раније имала проблеме.Каштелан је навео као други аргумент да Представници локалне власти у Боки Которској у својим службеним просторијама имају истакнуте слике југословенских краљева Александра и Петра Другог Карађорђевића, а негде је истакнут и грб Краљевине Југославије. Истовремено, четници стационирани на том подручју вршили су насиље над хрватским пучанство , присиљавајући га да напусти своје домове и потражи сигурност у Дубровнику. Како би се уклонили црногорски четници који су дошли у Боку Которску и тиме побољшао положај локалног хрватског становништва, Каштелан је предложио да се са њемачком војском постигне договор „Да сва лица која ту нијесу била стално настањена прије распада Југославије и успостављања НДХ напусте Боку Которску, односно да се овај услов дијели само онима који се могу задовољити опћим правилником у насеобинама НДХ “ .Црногорски четници су 11. и 12. маја 1944. у Будви ухапсили девет Хрвата под оптужбом да су диверзанти . Усташки стожерни официр Каштелан имао је сазнања да су ови Хрвати осумњичени на основу писма у којем се Од усташког покрета тражи да изврше саботажу против њемачке војске. Каштелан није могао да провјери веродостојност ове информације, али је сматрао очигледним да се ради о „најобичнијој четничкој подвали“. Велика жупа Дубрава обратила се 16. маја њемачким војним властима у Дубровнику и на Цетињу и затражила да се ухапшени Хрвати у Будви пусте, јер су невини. Њемци су такође упозорени да у Будви има још двадесетак Хрвата који би такође могли да постану жртве прогона. Када је Дубровник обавијештен о овом случају, Министарство унутрашњих послова НДХ затражило је и ослобађање деветорице будванских Хрвата од немачких војних власти,што Њемци нијесу услишили јер је девоторица Хрвата признала да су припадници усташког покрета у те да су хтјели да изврше диверзије у Будви по налогу министра Младена Лорковића . Током друге половине 1944. године .Велика жупа Дубрава наставила је разматрање могућности успостављања хрватске власти у Боки Которској. Она је 22. јула 1944.гофине године упутила допис Главној управи за унутрашњу управу Министарства унутрашњих послова НДХ у вези систематизације службеничких мјеста у тој великој жупи. У писму је наведено да, с обзиром на могућност прикључења Боке Которске НДХ, треба одобрити и чиновнике који би радили у Которском округу и Подружници Херцегновског округа. То је заправо било у складу са Законском одредбом о великим жупама од 20. јуна 1944. године, у којој је писало да Велика жупа Дубрава, са сједиштем у Дубровнику, обухвата, између осталог, которску област и градове Херцег-Нови и Котор.Хрватски историчар др. Никица Барића закључује : Као што се види у околностима распада Краљевине Југославије у априлу 1941. и након капитулације Италије у септембру 1943. године, било је покушаја да се Бока Которска укључи у састав НДХ. Оба пута је НДХ пропала, први пут се повукла пред италијанским територијалним амбицијама, а други пут због различитих немачких војних и политичких приоритета. Међутим, после септембра 1943. године, власти НДХ су званично сматрале да Бококоторски залив припада хрватској држави, очигледно надајући се да ће у повољнијим околностима та тежња бити остварена. НДХ је полагала право на Боку Которску из историјских разлога, односно због тога што је до 1918. године припадала Далмацији, као и због тога што је на том подручју живео значајан број Хрвата. Очигледно је да је војна и политичка слабост НДХ и њен подређени положај према својим савезницима, Краљевини Италији, а касније и Немачком Рајху, у наведеном погледу онемогућили тадашње тежње Загреба, али наведени подаци показују напоре НДХ да у свој састав укључи Боку Которску. Из овога би се могло закључити да су неосноване тврдње о усташама као хрватским издајницима који би бескрупулозно „продали“ хрватске територије странцима. Напротив, видљива је тежња НДХ да, у складу са приликама и могућностима, што више повећа свој територијални обухват, посебно у јадранском крају.
Имајући све ово у виду ,пажљиво проучавајући историју Српске Боке невјесте Јадрана ,не чуди да је спаљена маска са ликом Србина Андрије Мандића ,актуелног предсједника Скупштине Црне Горе обученог у традиционалне боје Црне Горе црвено плаво и бијело .Јуче Андрија Мандић ,данас Миле Додик а ускоро и Александар Вучић у склопу пројекта Војводина у саставу Независне државе Хрватске .Зато ваљда постоје и ти карневали и циркусијаде потоњих 1200 година ?! Да најаве гоњење свега Српског и православног на древним српским етничким територијама …
