Проф. др Јелица Стојановић, предсједница Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори је указала на чињеницу да се на свим просторима који су у саставу садашње Црне Горе говорио једино српски језик, међутим данашње вријеме довело је до велике забуне и фалсификата, гдје се, на простору Црне Горе, све српско, по мишљењу Стојановић, покушава подвести под црногорско и име српског језика под име непознато историји Црне Горе – црногорски језик.

„Свјесни смо да у Црној Гори политика држи мач над науком, то јесте уништава науку, уништава истину, уништава историју и уништава струку. У научном и стручном смислу како год га сад називали у Црној Гори то је српско језичко наслеђе и друго не може бити, нити ће икад бити. Овдје је једна квази политика, квази систем наметнуо име црногорски језик без историјске основе, без научне основе, без струке и науке и сва наша дјеца од 2004. године у школама само чују име црногорски језик. То је довело до великих поремећаја у друштву и спознању истине, свога наслеђа и треба нам мало времена да се мало опоравимо. Нажалост, ни последњих година од кад је дошло до промјене власти није се ништа промијенило“, оцијенила је Стојановић.

Проф. др Лидија Томић је поставила питање: зашто се не мијења статус српског језика у Уставу Црне Горе, ако се зна да је српски језик већински у Црној Гори и не само због тог критеријума, већ и због историјске и научне истине да је српски језик свој на своме.

„Српски језик је доживио нечувен прогон који ни дан-данас није прошлост, тим прије што се његов досадашњи статус није измијенио. Тим начином, једна врста тортуре наставља се над српским језиком, а тим и над говорницима српског језика. И док се сјећамо бројних прекрајања и изневјеравања његове традиције, сада се питамо зашто српски језик још увијек чека да му се врати одговарајући статус службеног језика“, навела је Томић, констатујући да се права српског језика занемарују, да не постоји политичка воља да се питање српског језика доведе до краја.

„О књизи „Школа лукавога“ аутора Веселина Матовића, која је изашла у издању Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, говорио је проф. др Душан Крцуновић. Констатовао је да је аутор својим публицистичко-полемичким дјелима настојао да попуни рупе у образовном и правном систему Црне Горе, које су настале прогоном српског језика и књижевности из њиховог историјског окриља.

„Сви прилози у овој књизи увјерљиво показују да је преименовањем српског језика и деградирањем његовог статуса, бивши аутократски режим произвео друштвено стање које карактеришу поремећај система вриједности и дубоки несагледиви социо-политички расколи и аномалије које су без преседана у историји Црне Горе и њеног српскојезичког карактера. Али, и након пет година од промјене тродеценијског самовлашћа и неуспјелог идентитетског инжењеринга над сопственим становништвом, књига проф. Матовића упозорава да дискриминаторска Уставна одредба о службеном језику као и одредба Општег закона о имену наставног језика и имену главног наставног предмета за језик и књижевност још увијек пркосе културно-историјским чињеницама и научној аргументацији, здравом разуму и већинској српскојезичкој културној свијести грађана у Црној Гори“, мишљења је Крцуновић.

Руководилац Студијског програма за српски језик и јужнословенске књижевности доц. др Јелена Газдић осврнула се на изучавања српског језика и србистике у Црној Гори од периода успостављања школства из времена Његошевог до данашњег Студијског програма за српски језик и јужнословенске књижевности и та катедра је, нагласила је Газдић, једино мјесто у Црној Гори гдје се српски језк институционално изучава и одолијева покушајима урушавања.

„Нажалост, статус имена српског језика је и даље споран у нашој држави. Уставна и законска рјешења у дијелу који се односи на језик већ деценијама остају неизмијењена, али се поједини њихови дијелови повремено актуелизују у складу са дневнополитичким потребама. Ипак, институционално се не предузимају конкретни кораци који би омогућили праведно и трајно решење овог питања. Упркос томе, и даље остаје нада да ће и то питање у скорије вријеме бити покренуто пред надлежним правним и лингвистичким инстанцама, гдје једино и може бити ријешено на научним и правним основама“, поручила је Газдић.

Проф. Веселин Матовић, предсједник Аклтива професора српског језика и књижевности – Никшић, сматра да у Европи не постоји случај да дјеца у школи свој језик зову другим именом, као што, такође, не постоји ситуација да дјеца већинског дијела становништва не могу у школама да се упознају са својим културним и историјским наслеђем.

Појаснио је зашто је покренут дан српског језика као један од начина да се учини нешто конкретније на плану борбе против насиља над српском језиком и његовим говорницима.

„Сматрам да има смисла и разлога да се установи тај Дан српског језика, али да то не остаје само у нашим просторима, него и да има одређену видљивост. То би имало, несумњиво, симболичку вриједност баш на почетку школске године, дакле, 1. септембра јер би ова манифестација дала неки замах афирмацији имена српског језика, прије свега, међу школском омладином која је изложена том притиску, тој превари и замкама лукавог. Дакле, више је разлога што би та идеја требала да потекне управо одавде из Никшића и да се једног дана институционализује, ако буде среће и на општинском и на републичком нивоу, па можда и на цијелом српском говорном подручју“, казао је проф. Матовић.

Час српског језика пратила је изложба буквара, читанки, приручника који су се раније користили у настави сада преименованог српског језика.

(Сенка Чоловић Шумић & фото: РТНК)